Човек који се борио за уједињење четника и партизана

Милка Ђуретић рекла је да је остао незавршен рукопис њеног супруга у којем је писао о српској историји, те подсетила да је био добитник низа признања – Ордена Светог Саве првог реда, Ордена Његоша првог реда, Медаље милосрђа која му је уручена у Патријаршији Српске православне цркве.

Она је истакла да је Ђуретић одлучио да целокупан приход од продаје својих књига по Аустралији, гдје је држао и предавања, намијени за рањенике Републике Српске и Републике Српске Крајине.

„Кад су му рекли да, ипак, нешто узме, он је рекао: `Слушајте, не живим ја од српства, него за српство`“, испричала је Милка, додајући да ту чувену реченицу стално понављају Срби у Аустралији.

Она је навела да се Веселин Ђуретић залагао да се уједине сви Срби, и четници и партизани, у „Бесмртном пуку“ и да нестану неслоге подметнуте са стране. Милка је рекла да је поп Момчило Ђујић рекао да верује да ће Ђуретић објединити све Србе, што је и рекао њеном супругу током давне посете Америци.

„Веселин је после тога рекао да треба сви у `Бесмртном пуку` да носе слике својих предака који су учествовали у рату, без обзира да ли у четницима или партизанима, љотићевцима, недићевцима. Били смо растргнути на десет страна, те да у том `Бесмртном пуку` једном настане слога“, прича Милка.

Према њеним ријечима, када је Веселин Ђуретић гледао слике прогона Срба из Крајине током хрватске војно-полицијске акције „Олуја“ из августа 1995. године, није могао два сата да устане.

Милка каже да су она и супруг живели скромно и истиче да је Веселин остао доследан себи. „Био је људска громада, несавладив и неподмитљив“, рекла је Милка.

Ђуретић је био и један од оснивача Академије наука и уметности Републике Српске, те сарадник Балканолошког института САНУ, члан Савеза комуниста Југославије и аутор неколико радова о теми Народноослободилачке борбе.

Био је познат по залагању за уједињење свих Срба, и четника и партизана. Рођен је 17. маја 1933. године у месту Мојановићи, код Подгорице. Ширу пажњу на свој рад скренуо је 1985. године својим двотомним делом „Савезници и југословенска ратна драма“, у којем је четнике назвао другим антифашистичким покретом.

Залагао се за рехабилитацију команданта Југословенске војске у отаџбини ђенерала Драже Михаиловића, истицао да су све српске ратне позиције биле објективно антифашистичке, те да сви предводници српског отпора заслужују споменике захвалности. Књига је примљена негативно међу тадашњим историчарима, а Ђуретић је искључен из Савеза комуниста Југославије, због, као је наведено, националне нетрпељивости и шовинизма.

У делу „Велика превара Другог свјетског рата“ Ђуретић наводи да је Тито имао задатак да Хрвате, који су били уз нацисте, преведе на страну победника. Током деведесетих година прошлог века Ђуретић је био присталица српске националне идеологије, близак Српској радикалној странци.

Активно се залагао за очување државног заедништва Србије и Црне Горе у оквиру некадашње Савезне Републике Југославије (1992-2003), а потом и у оквиру Државне заједнице Србије и Црне Горе  (2003-2006). О драматичним догађајима у Југославији крајем осамдесетих и деведесетих година прошлог века држао је предавања на више универзитета, како на Западу, тако и на Истоку.

После егзодуса Срба из Хрватске, обраћао се многим светским лидерима са написима, који су били и својеврсни елаборати о српском и југословенском проблему. За књигу „Разарање српства у 20. веку“ добио је признање Српске књижевне задруге, а за књиге „Савезници и југословенска ратна драма“ награду „Слободан Јовановић“.