Човек који је наслутио четничку трагедију

Пише: Адвокат Предраг Савић

Књига „Пуцањ у празно“ (Miss Fire), дело писца Џаспера Рутама (Jasper Rootham), нешто више од седам деценија после првог објављивања добило је (не)очекивану велику историјску, идеолошку и политичку улогу и значај. Књига је, без сумње, помогла да се исправе историјске и идеолошке заблуде и неправде, али и да се мењају законски текстови и доносе пресуде о рехабилитацији Драже Михаиловића и припадника његовог Равногорског покерета.

Текст о књизи која је променила српску историју у сарадњи са „Азбучником идентитета“ недавно је објавио наш портал „Тамо далеко“ и изазвао велике реакције због чега је издавачка кућа „Народна просвета“ одлучила да штампа фототипско издање овог капиталног дела на енглеском језику. Верујемо да ће се на тај начин отклонити дилеме да ли једини до сада објављени превод на српком ове књиге аутентичан! Овако објављено репринт тј. фототипско издање показаће да ли су различите интерпретације истих историјских догађаја уз позивање на ово дело основане или не. Са фототипским издањем имамо увид и доказ у оригиналу, а не као до сада само у преводу.

Занимњиво је да је Џаспер Рутам у књизи „Пуцањ у празно“, у намери да заштити људе о којима је писао, официре и војнике Равногорског покрета са којима се сусретао током борвка у Србију, користио шифрована имена. Ово је покушај да одгонетнемо права имена тих поменутих људи и укратко опишемо њихове животне, углавном, трагичне судбине.
Под шифром Арло крије се Андрија Лончарић, југословенски официр, придружени члан британске војне мисије. Лончарић је из Каира долетео заједно са мајором Ериком Гринвудом у Србију, где се падобраном спустио 18. априла 1943. године. Овај бивши официр за везу између јединица Драже Миахиловића, избегличке владе у Лондону и енглеске команде за Блиски исток, био је оснивач емигрантске организације Српски ослободилачки покрет (СОПО).

Лончарић се 1948. године илегално враћа у Југославију, али врло брзо бива ухапшен у једној београдској гаражи, у којој се безуспешно скривао. Осуђен на дугогдишњу робију. По изласку из затвора емигрира и настањује се у Француској. Убијен је ударцом секире у свом стану у Паризу, 6. марта 1969. године. Много је доказа да је он био жртва „државног тероризма“ тј. Брозове југословенске тајне полиције. То су одмах после суровог убиства известили поједини амерички медији, који су написали да је убица југословнски тајни агент!
Иза имена капетан Папиша, крије се Синиша Оцокољић Пазрац, капетан прве класе, до краја рата догурао је и до чина пуковника Југословенске војске у Отаџбини (ЈВУО). Када је Рутам стигао у Србију Синиша је био командант Млавског корпуса ЈВУО, који је покривао територије срезова жагубичког, млавског, рамског, жарабарског и пожаревачког. Средином 1943. године Млавски корпус имао је око 2.500 бораца.
Синиша успева да по доласку Црвене армије емигирира, али према тврдњама појединих историчара убила га је Брозова тајна полиција 1954. године у Аустрији. У више књига о српској емиграцији истиче се, да су Синишу Оцокољића Пазарца киднаповали из Аустрије и довели у Београд, где су га ликвидирали 1954. године у једном од тајних затвора, којим је руководио Александар Ранковић, министар Брозове полиције. У записима које је оставио Момчило Вуковић Бирчанин, секретар краља Петра II Карађорђевића, подробно се описује како је Синиша, као једaн од кључних људи у српкој емиграцији, киднапован и доведен у Београд , у „хотел“, а уствари тајни затвор где је и погубљен. Брозова тајна полиција – Удба потом је лансирала неистину да је Синиша Оцокољић, мистериозно нестао и да су га убили Енглези. Момчило Вуковић Бирчанин, који је био изузетно плодан писац и врхунски новинар и истраживач, разоткрио је све ове лажи Удбе и оставио прецизне записе који се данас чувају у Архиву српског града Ужица.
Рутам под именом Љубиша крије Љубомира Јовановића Птка, потпуковника, а потом пуковника у ЈВУО. Љубомир Јовановић је био командант Тимочког корпуса ЈВУО. Рутем описује да је Јовановић 1944. године био жртва атентата. Тај покушај ликвидације организовали су Немци код Бора! Рутам објашњава да је Љубиша само чудом избега

о смрт. Метак који је испалио агент прошао је кроз задњи део његовог врата и изашао кроз гло. Након рата емигриарао је у Француску. Нема поузданих података о његовој даљој судбини.
Поручник под шифром Словенац је Никола Шкоф, према записима Стојана Ковачевића, бивши припадник Млавског корпуса. Убијен је у Босни , где су многи припадници Млавског корпуса убијени у борбама. Много њих је одмах пошто су их заробили Немаци, усташе или партизани, стрељано. Стојановић даље, сведочи да су партизани поједине заробљене припаднике Млавског

корпуса у Босни, Хрватској и Словенији силно мучуили и потом сурово ликвидирали. Према заробљеним равногорцима посебно су биле окрутне усташе.
Под именом Веља Рутам крије Велимира Пилетића, на почетку рата ђенералштабног капетана прве класе, до краја рата поптуковника. Пилетић је прво био командант за Источну Србију. У време Рутемовог боравка у Србији он је био командант Крајинског корпуса и уједно крајински војвода. У септембру 1944. године уз знање Врховне команде прешао је у Румунију ради хватања везе са Совјетском армијом и евентуалне заједничке борбе против Немаца и преговора о буудћем уређењу земље.
У Румуније је, ухапшен, и одведен у затвор, у Москву. То хапшење је према записима Руже Папић, личног курира Драже Михаиловића, која је преживела чак 18 рањавања, претстављало велико разочарање за српски народ и равногорске официре и војску. Руски војиници су разоружали Пилетићеве војнике и тиме показали да ће комунистичке Брозове снаге бити њихов кључни савезник. По завршетку Другог светског рата власти из Москве решиле су да изруче Пилетића новом Брозовом комунистичком режиму. Пилетић је, међутим, успео да у Мађарској спектакуларно искочи из воза и преко Аустрије побегне у Француску. Велимир Пилетић умро је у 66. години живота, 1972. године у Француској, где је стекао репутацију истакнутог политичког емигранта.
Рутам описује и Николу, младог ваздухопловног официра са шиљатом црном брадом. То је ваздухопловни капетан друге класе Никола Гојнић. Био је начелник Штаба Крајинског корпуса, код војводе Велимира Пилетића.
Међу четницима Рутам ,“проналази“ младог студента економије чија се супруга породила у колиби, на врху планине Дели Јован. Беба је, нажалост, врло кратко живела. Том студенту су пре рата радио-везе биле хоби. Како бележи Рутам то „зњање“ омогућило је студенту економије да у име Михаиловићевог покрета први успостави радио контакт са Лондоном и то преко Малте. Реч је о Александру Теодоровићу Саши, којег су нове комунистичке власти ухапсиле 1946. године и осудиле на дугогодишњу робију. Теодоровић је умро 1996. године у Београду – Земуну, где је и у неколико разговора са новинарима потврдио Рутамове описе догађаја.
Рутам описује под именом капетана Вучковића, уствари, артиљерисјког капетана прве класе Миодрага Ратковића, који је био командант Поречке бригаде ЈВУО. Ова бригаде под Ратковићевом командом ослободила је од Немаца и њихових срадника 26. августа 1944. године рударски град Мајданпек.

Рутем је за резерног поручника Небојшу Анђелића, команданта Кључке бригаде измислио презиме Поповић. Описује га као „малог човека са падајућом брадом и чудно привлачним очима“. Рутам још пише да је Поповић (право име поручник Анђелић) био познат као добар говорник, популаран у околини. Одавао је утисак да је био спреман да уради било шта у борби против окупаторта, само кад би му дали оружје…
У књизи „Пуцњу у празно“ Џаспер Рутам с посебним симпатијама пише о младом официру од својих 26 година, родом из сељачке фамилије из долине реке Мораве. Назива га измењеним презименом Јевтић и истиче да, од њега није упознао поштенијег, пристојнијег и храбријег патриоту. Рутам констатује: „Он је био једини српски командант са којим сам био, који је терао свакодневно своје војнике на вежбу, а његов комесаријат био је један од њабоље уређених“.
Да Рутам није погрешио у давању ових процена о „Јефтићу“, иза којег презимена се крије пешадисјки капетан друге класе Миленко Тимић, командант брзопаланачке бригаде, па потом потом командантр Прве кључке бригаде, доказаће историјски догађаји који су догодили после одласка британаских мисија из Равногорских штабова. Ово посебно потврдјује Тимотићево учешће у планирању и спровођење ратне операцији на Дунаву у септембру 1944. године када су Немци приморани да потпопе 220 бродова, целу Црноморску флоту. Хитлерова идеја је била да у војној операцијцу под шифром „Дунавски вилењак“, преко Београда евакуише своју Црноморску флоту, са ратним пленмом са Источног фронта, ка и преко 1000 тешких рањеника.

Шта се стварно догодило на Дунаву, дуго се није знало јер, званична Брозова историја је крила податке о учешћу Равногораца под командом потпуковника Велимира Пилетића. Пошто су историчари недавно обелоданили немачке војне извештаје за период од 2. до 8. ссептембра 1944. године који су сачувани у Националном архиву у Вашингтону, јасно да главну улогу у евакусацији црноморске флоте сила осовине нису имали Румуни, већ Срби. Према тим немачким извештајима четници су напали конвоје бродова и спречили њихову даљу пловидбу … У ваздушним нападима уништени су конвоји камиона са муницијом намењеном за ове бродове. Равногорске јединице су успоставиле су и комуникацију са Румунима и Црвеном  армијом, који су били на румунској страни Дунава, тако да су координисаним бомбардовањем спречавана искрицавања са немачких бродова.

Према поменутим извештајима Немци су били приморани да разматрају ултиматум команданта Велимира Пилетића, на служби у Дунавској дивизијској области, који се потписао као командант Осме групе јуришних корпуса ЈВУО. Равногорски командат Пилетић под чијом командом су још били, између осталих, потпуковник Миодраг Ратковић и капетан Миленко Тимић, тражио је да им Немци у року од 24 часа безусловно предају сва блокиорана пловила на Дунаву. Пошто је добио Пилетићев захтев, Хитлер није дозволио да целокупна флота падне у руке панвограца тј. четника. Држећи се својих ранијих принципа да са четницима не сме бити никвавих преговора, јер их треба стрељати а не разговарати са њима, Хитлер је наредио да се потопе сви бродови, па и он онај санитетски са више од хиљаду тешко рањених Немаца, транспортованих са Итсочног фронта. И, тако , 7. септембра 1944. године између Прахова и Доњег Милановца читаве ноћи одјекоивале су експлозије. Тонули су бродови и са њима многобројни војници. Малобројне немачке војнике, који су се исркцали и кренули ка Београду, напали су и заробили четници под командом пуковника Ратковића и капетана Тимића.
С обзиром, да су у овој акцији показали изваредно војно умеће и нанели велике губитке Немцима, у Равногорском Главном штабу ЈВОУ, понадали су се да је могућа срадња са Црвеном Армијом. Дата су овлашћења потпуковнику Пилепићу, да преговара о заједничкој борби, прекиду непријатељства са партизанима и будућем уређењу државе. Командант Пилетић је у ноћи између 10. и 11. септембра прешао Дунав, код Трајанове капије, а његових три стотине четника под командом потпуковника Ратковића и капетана Тимића на другу обалу спровело је у Румунију 80 заробљених немачких морнара и официра. Из комунистичке Брозове Врховне команде, медјутим, црвеноармејцима је послат протест због сарадње са четницима. Брозови сарадници поцлали су Совјетима и дојаву да је Пилетић наводно агент бритске тајне службе. Пилепић као што смо већ писали одмах ухапшен, његови саборци разоружани. У историјским документима, публикацијама, интернет презентацијама и свим другим изворима капетан Миленко Тимић се последњи пут спомиње по заробљавнају у румуснкој Крајови, а даље више не постоји ниједан други траг о његовој судбини.
У „Пуцњу у празно“ спомиње се пуковник Петровић, као командат који је мао значајна овлашћења и задатак да обједини под својом командом дејства три корпуса у источној Србији – малавски, крајински и тимочки. Рутам наводи да је овај официр, једно време био у притвору по Михаиловићевом наређењу. Нема сумње да је овде реч о потпуковнику, касније пуковнику ЈВУО Драгославу Павловићу, официру који је у Равногопском покрету, од његовог самог формирања имао врло значајну улогу. Прво, био је на положају начелника штаба ЈВУО. Павловић се одмах по априлској капитуалацији 1941. године , придружио пуковнику Дражи Михаиловићем који је на почетку руководећи групом од седам официра и 24 подофицира, одлучио да настави даљу борбу против окупатора. Михаиловић је из Босне прешао у Србиу, на планину Равну Гору.

Павловићеви потчињени наредници – везисти – Фрањо Сеничар и Дејан Узелац, су одмах после студента Александра Саше Теодоровића, успели да успоставио је везу са енглеском радио  станицом у Портшиду, на обали Средоземног мора. Управа за специјалне операције тј. Тајна британска обавештајна служба (СОЕ) по молби поптуковника Драгослава Павловића на Блиском истоку пронашла је мајора Живана Кнежевића, Павловићевог друга са Војне академије. Мајор Кнежевић, који је уједно био Павловићев венчани кум, потврдио је идентитет устаника. Потом је Радио Лондон 25. септембра емитовао потврду шифре препознавања, што је довело до даљег јачања првог герислког покрета у поробљеној Европи и именовања Драгољуба Драже Михаиловића за команданта ЈВОУ.

Потпуковник Павловић, био је на Равној Гори, када су Немци 6. децембра 1941. године, покренули офанзиву против четника и стигли пред кућу војводе Живојина Мишића, у којој се налазио Дража Михаиловића, са сарадницима. Дошло је до пушкарања,  а онда је мајор Александар Мишић, обукао Михаиловићев шињел и са својим пријатељом и верним сарадником мајором Инваном Фреглом, изашао пред Немце и рекао: „Ја сам Дрража Михаиловић!“. Немци су их одмах заробили уверени да су тако успешно окончали офанзиву под назанаву „Опрецаија Михаиловић“. Михаиловић је то искористио, искочио кроз прозор и побегао са још неколико срадника. Десет дана касније Немци су у Ваљеву стрељали Александра Мишића, сина прослављеног српског ратника из Великог рата војводе Живојина Мишића и Иивана Фрегла, Словенца који је био један од организатора Равногорског покрета у Љубљани и који је спасио на стотине словеначких и српских родољуба, војника и Јевреја, из Словнеије, Хрватске и Босне, илегално их пребацујући у Србију. Последња Фреглова жеља била је да сам командује немачким стрељачким стројем. Александар Мишић могао је избегне смртну казну, под условом, да се позове на своје немачко порекло по мајчиној линији. Мишић је то категоирчки одбио, тврдећи да му је сва немачка крв истекла у Великом рату, када је рањен на Кајмачалану.
Потпуковник Павловић је учествовао у четничкој делагацији на преговорима са партизанском делагацијом о заједничкој борби против окупатора, на челу са Јосипом Броз Титом, у селу Брајићима, крај градића Горњег Милановца, 27. октобра 1941. године. Тада је постигнут делимичан споразум о ненападању четника и партизана, који је кратко трајао.
Августа 1943. године, поптуковник Драгослав Павловић је постављен за команданта штаба источне Србије са задатком да обједини дејства горе поменутих корпуса. У томе није успео. Павловић је слао телеграме Михаиловићу и тражио свеобухватну акцију против Немаца. Џаспер Рутам је пише да је схватио, да Петровић како шифровано назвао Павловића, мисли да је Михаиловић својом доследном политиком чувања српских интереса, у ствари потписао смртну пресуду српском народу, а вероватно и монархији чије био верни слуга. Да ли су овакви ставови или нешто друго били разлог што је Михаиловић наредио да се ухапси Павловић, тешко је одгонетнути.
Пошто је утврђено да је потпуковник Павловић био жртва интрига, додељену су му нове војне дужности. Добио је чин пуковника, а именован је за команданта школе Краљевих командоса. Павловић је руководио групом од 100 командоса који су у ноћи и 4. и 5. марта 1945. године, покушлали да се из Босне пребаце, преко реке Дрине у Србију. Командоси су били у импровозованим чамцима, које су партизани открил и напали, неке од чамаца потопили, да би потом на обали Дрине потпуно опколили командосе. Према

партизанским изворима заробљен је 91 командос, међу којима је било 60 официра. Приликом спровођења ка Шапцу ухапшених равногораца – командоса, командант групе, пуковник Павловић покушао је бекство ка једној шуми, али је убијен на очиглед свих!
Рутам под шифроманим прзименом Јовановић описује поптуковника Драгутина Кесеровића, комнаданта Штаба Расинско – топличке групе корпуса ЈВУО. Рутам толико веродстојно и сликовито описује Кесеровића, да није јасно зашто му је давао шифровано презиме, када је више него очигледно о коме пише. Тако констатује да је он један од најборбенијих Михаиловићевих команаданата, способан за велике подвиге, кога су се сви плашили. Рутам објашњава да Кесеровић имао репутацију човека који се без разлике борио против сваког које био противник његовог Краља и његове земље. Рутам је био импресиониран и Кесеровићим физичким изгледом и пише:
„Био је ту, и тако ми Бога био је веома живописан. Доста преко шест стопа, са грудима као бик и са златном брадом која је досезала до њихове половине, рамена као у гориле, са црвенкасто златном косом која је падала преко њих, скоро као код жене.“
Рутем се још жали да му је Јовановић (Кесеровић) приликом срдачног руковања, скоро поломио кости шаке!
Кесеровић је у Великом рату због ратних подвига одликован Карађорђевом звездом, а средином 1942. године проглашење за копаоничког војводу. Рутам посебно појашњава догадјај који се збио у другој половини 1941. године када је мајор Кесеровић напао изузетно јак намечки гарнизон у Крушевцу. Кесеровић је командовао, како то Рутем записуе, са десет хиљада људи од којих је само 400 имало ватрено оружје, а остатак је био наоружан само вилама и хладним оружјем. То није спечило Кесеровића да ослободи већи део града и стигне до центра Крушевца.
И коначно ослобођење Крушевца 14. октобра 1944. године није могло да прође без учешћа Кесеровића. Мада идеолошки инспирисани историчари и предствници Брозовог режима покушавају да сакрију да је Крушевац ослободила војска од 10.000 људи, под конамндом Кесеровића, и да докажу да су то учинили партизани десетак сати или чак и цео дан касније – 15. октобра , много је немачких, америчких и домаћих историјских извора који доказују супротно. Посебно је упечатљиво сведочење америчког поручника ЕЛСФОРДА Крамера, који у Кесеровићевој расинско-топличкој командној групи корпуса био савезнички официр за везу. Крамер истиче да је Делиградски корпус ЈВУО под командом мајора Властимира Весића успоставио везе са Црвеном армијом 10. октобра. Тог дана четници су ослободили варошицу Ражањ, па је совјетски официр за везу са мајором Весићем дошао у штаб код потпуковника Кесеровића. Да би се избегло совјетско бомбардовбање Крушевца, команданти Црвене армије дали су „четницима- герилцима“ само два сата да ослободе град. И четници су, према извештајима Крамера, напали немачки гарнизон, ослободили град, заробили 1.500 Немаца и предали их Црвеној армији. Том приликом погинуло је 17 четника, а 23 су рањена.

Интересантно је да у ослобођени Крушевац трујумфално ушли потпуковник Кесеровић, поручник Крамер и руски официри. Одушевљени народ организовао је свечанио дочек. Прво су ишли четници Делиградског корпуса на камионима, па совјетеке трупе са запрегама… Са окићеног балкона хотела „Париз“ народу су се обратили потпуковник Кесеровић и један совјетски официр. Све се, међутим, мења када командандтима Црвене армије из Брозовог партизанског штаба стигну притужбе на рачун сарадње са четницима. Црвеноармејци хапсе Крамера (одовели су га у Софију, где су морали да га ослободе) и велики број четника. За тада ухапшене четнике формирање посебан логор у Параћину. Потпуковник Кесеровцић успева да побегне, искакањем кроз прозор тоалета у хотелу „Париз“ и извуче само око 2.500 својих сабораца. Касно увече 14. октобра у Крушевац улазе партизани и одмах почињу да хапсе и убијају свештенике, пословне људе и интелектуалце под изгвоором да су „народни непријатељи“.
Брозове партизанске јединице ухапсиле су у јуну 1945. године поптуковника Кесеровића, којем је одржано суђење од 2. јула до 8. августа и то амфитеатру Правног факултета у Београду. Као „народни непријатељ“ осуђен је на смрт стрељањем, уз губитак свих грађанских права и конфискацију имовине. Стрељан је у 49. години живота 17. августа 1945. године. Место сатрељања никада није откривено.
Нацрње слутње и сумње Џаспера Рутама, због којих није у свом делу објавио права имена официра, војника и људи које је сретао у Србији, нажалост, постале су стварност. Мало ко је од припадника Равногорског покрета о којима је писао Рутам успео да доживи мирну старост и природну смрт.