Археолошко благо Србије на пијаци у Бечу
Свака старина део је идентитета, личног или заједничког. Или оба. Али и извор сазнања, често једини. И када се истргне из места налажења, и нестане кроз тајанствене канале шверца антиквитета, ти идентитети и знање остају трајно оштећени. Што посебно важи за опустошени Балкан који је већ дуго и простор транзита кријумчарених старина али и извориште. Једна тезга на популарној пијаци у Бечу показала је шта све Балкан још крије у своме тлу.
Суботом бечки Нашмаркт, обавезну тачку туристичких бедекера због добрих ресторана, зачина и других гурманлука који се овде сливају из свих делова света, окупирају продавци старина. Пробијајући се међу тезгама и разноликим језицима, истражујемо ово море насељено старим сервисима, прозирним јапанским порцеланом, стотинама џепних сатова, оружјем, гас-маскама и пакетима за прву помоћ из доба Великог рата, али и уљима на платну с мотивима херцеговачког крша и старим мостом у Требињу, ћириличним документима, медаљама…
И таман кад схватиш да је добар део излагача баш са Балкана, спазиш тезгу, малу, а роба – озбиљна антика. Винчанске фигурине, касноантички зарђали шлем, новчићи међу којима и сребрњак Александра Македонског, веома лепе римске стаклене бочице, маске, мермерна коњаничка плоча, римска бронзана војничка диплома потпуно гравирана натписом у коме се помињу и „велики Антонини” а какву су добијали ондашњи ветерани приликом пензионисања… Препознајеш говор продавца, кришом сликаш док запиткујеш за цене, питајући се у себи – да ли је све ово оригинал и ако јесте, како је стигло ту.
Адам Црнобрња, председник Српског археолошког друштва, каже да је тешко на основу фотографија снимљених на пијаци тврдити ишта поуздано, али да је прилично сигуран да бар винчанске фигурине нису аутентичне за разлику од неких других изложених предмета: „Прилично сам сигуран да су лажне. Урези делују као да су чачкалицом рађени. Попут сувенира који се продају у Винчи. Међутим, неки предмети на овој тезги су по свој прилици оригинални.”
Један велики колекционар с којим смо разговарали, слаже се да је нешто фалш роба, али штошта је – оригинал: „У пола збирке бих се опкладио да су ове винчанске фигуре, мермерне главе, као и шлем лажни. Али Бахус је аутентичан, стаклене боце, фибуле и лампе такође, новчићи. А и ова бронзана плоча – рекао бих да је аутентична, и заиста вредна.”
Једна таква је недавно продата баш у Аустрији. Шверца, дакле, има, а има и фалсификата. Разгледамо на бечкој пијаци сребрњак с ликом Александра Великог – оригинални на нумизматичким сајтовима вреди као и на овој тезги – око 220 евра и више. Али добар фалсификат се може наћи на бугарским сајтовима за 12 лева (око шест евра) уз препоруку да би њиме била лепо допуњена каква збирка.
Балкан је одавно зона транзита, нарочито из ратних подручја. Бугарска полиција је 2015. године открила у Шумену магацин препун немерљиво вредних старина из времена Рима али и предримског доба, из Сирије, дакле у време када је Исламска држава била на врхунцу а антиквитете користила као извор прихода, трећи по значају за њих. Бугарски истражни органи су постигли опет велики успех, откривши након вишегодишње истраге још један магацин са милионски вредним старинама, овог пута баш с бугарских налазишта. Недавно је Царина Србије запленила на Хоргошу сет новчића, керамичке лампе и фигуре, скривене у кутији с кондиторским производима.
Нашмаркт није новост на тржишту старина – сајам је као и сваки други сличан, све је легално. Али проблем је кад се на таквим пијацама појави тезга попут ове, и што су појам тзв. бечке пијаце почели да користе шверцери као начин да легализују своју робу и упуте је у аукцијске куће. Адам Црнобрња подсећа на један од таквих случајева: „Код Кузмина у Срему је 2017. године откривен гроб са значајним налазима и део њих се нашао на аукцији у Немачкој. Продавац је у декларацији навео да је робу купио још деведесетих на бувљој пијаци у Бечу, али су наше колеге утврдиле да је то била лаж.”
Колико је тешко открити те магловите путеве и односе, види се и по збирци од 21 примерка изванредног сребрног накита и појасних копчи из гроба код Мачванске Митровице које је 2014. године, у два наврата, купио један немачки колекционар. Предмети су припадали изузетно значајном налазишту, гробу насталом нешто после 81. године нове ере, који културолошки припада Текија-Баре хоризонту пограничног римског света обраде сребра. Ове богате сребрне гробне понуде су најбољи извор података за ратне догађаје (сукоби Рима и Дачана) у зиму 81/82. нове ере, али и за продирање утицаја варварских народа. Праве су личне карте заједнице и времена. Е за ту „личну карту” туристи данас прилично плаћају да је виде, кроз карте за музеје, сувенире, итд. А локалитет код Мачванске Митровице је сада немогуће реконструисати.
Ово је, дакле, значајан криминал с много руку и озбиљном хијерархијом, јер извоз у иностранство и приступ великим аукцијским кућама и колекционарима имају само јачи играчи у том колу. Поједине земље попут Бугарске, суочене с дивљим копачима који су машинама прекопавали тло и сатирали налазишта (слично је виђено и код нас) покушавају да одговоре стратегијама.
Колекционар с којим смо причали каже да је добар део антике и праисторије Србије у слоју до два метра дубине прилично „очишћен” и да музеји веома мало добијају. Адам Црнобрња не дели то мишљење у потпуности (тако се причало годинама за „Виминацијум” и још нека налазишта, а сада се види шта све тамо још увек има), али се слаже да су неки локалитети потпуно опустошени. Ушће код Обреновца, на пример. О коликој је штети реч види се и по затвореној групи на друштвеним мрежама од 15.000 чланова који размењују податке о локалитетима, налазима.
„Нека свако од њих ископа по само једну рупу и распрода нађено”, каже Црнобрња.
Може се то практично сагледати ако се сазна колико било који од великих музеја, па и бечких, заради годишње на картама од туриста. Али мимо тога, постоји једна вредност која је изнад свега – она која нам открије тајне живота из доба кад је предмет настао и угради се у наш идентитет. Та нема цену.
Извор: Политика/Милена Милетић
