Аранђеловдан у рову на Сувобору

Ноћ пред Аранђеловдан, српски Осми пешадијски пук првог позива, тешко је разбијен на Баћинцу. Аустроугари су успели да неиспаване и прозебле српске трупе изненаде и после жестоког напада преотму им овај важан сувоборски положај. И док су се делови тог пука сутрадан ујутро, на Аранђеловдан, прикупљали на Сувобору, испред пуковског команданта стајали су постројени у две врсте ђаци каплари – њих 64.

Распоређени су по 16 у сваки батаљон, по четири у сваку чету. Ђаци на прво ватрено крштење нису дуго чекали, пошто су их Аустријанци исто поподне напали. Одбијајући напад, српске трупе су, са капларима у првим редовима, ускоро повратиле Баћинац.

Није било ништа чудно да се крсна слава тих дана често славила у рововима, уз покоји залогај хлеба или чешће проје, и понеки гутљај ракије. Тако је Тихомир Ајдачић, један од ђака каплара, родом из Ивањице, Аранђеловдан прославио у борби, уз чутурицу шљивовице, која је била једино послужење.

Тихомир Ајдачић је издржао борбе у Колубарској бици, преживео тифус и бојеве у другој половини 1915.

Прешао је и Албанију, али је ускоро умро на Виду фебруара 1916. године. Речи на његовом гробу јасно показују националну самосвест и идеју водиљу ондашњих младих поколења, те спремност на жртву зарад добра других који ће после доћи: „Збогом, Отаџбино, збогом, родитељи, збогом, другови и пријатељи, ја остајем овде – одавде почиње Велика Србија“.

Текст: Мирослава Библиотекарка Којић (из књиге „Учешће 1300 ђака каплара у Колубарској бици“)

Насловна фотографија: Ђаци каплари из Ужичког батаљона на корицама књиге, међу којима се можда налази и Тихомир Ајдачић