Славни пијанста кога је Србија заборавила
Ових дана Радио Београд слави велики јубилеј – 100 година свог постојања. Као први електронски медиј на Балкану, Радио Београд је почео је са радом истога дана када је кренуо са регуларним емитовањем и Радио Беч, 1. октобра 1924. године. Било је то само шест месеци после Радио Париза, а чак годину дана пре Радио Токиа и Радио Москве.
Али пре овог званичног почетка, 19. септембра 1924. одржан је пробни концерт Радио телеграфске станице преко одашиљача у Раковици. Студио ове станице налазио се у холу нове палате Прве хрватске штедионице, изграђене у Београду 1922. која и данас постоји на адреси Кнез Михаилова 42.
Како сазнајемо из ондашње дневне штампе, двочасовни програм припремио је за ову прилику тадашњи директор Опере Стеван Христић, за емитовање су били задужени инжењери Михаило Симић и Добривоје Петровић, а програм су изводили чланови Опере и глумци Народног позоришта у Београду.
За ову прилику је из Беча посебно позван и један млади пијаниста, данас у потпуности заборављен, који се у оно време налазио на почетку изванредне музичке каријере. Био је то Велизар Гођевац, рођен у Београду 1898. годне. Био је син успешног и имућног београдског гвожђарског трговца Владимира Влајка Гођевца, а унук још чувенијег трговца Ранка Гођевца који је направио једну од највећих фабрика металних производа у Србији. Тако је Велизару било омогућено да гимназију заврши у Паризу, студије клавира у Берлину код тада чувеног Рудолфа-Марије Браутхаупта, а студије балетске музике код славних мајстора Александре Николајеве у Берлину и Вјацеслава Свободе у Паризу.
Велизар је радио као корепетитор и диригент у музичким и балетским трупама широм Европе и истовремено држао солистичке клавирске концерте по европским метрополама. Бавио се и проналазаштвом музичких инструмената и патентирао један нови облик гудала. У Београду је први пут концертирао у Народном позоришту 1925, а затим у дворани Коларчевог Народног универзитета 1932, али су његови сународници још пре тога имали прилике да га чују тог 19. септембра 1924. посредством радио таласа током пробног концерта Радио Београда којом приликом је одсвирао две Шопенове етиде.
Данас се, нажалост, помиње само по томе. Стицајем околности, Гаја и ја у колекцији имамо читав низ фотографија и докумената породице Гођевац, од позивнице на венчање Велизарових родитеља, преко програма за Велизарове концерте, до бројних фотографија, међу којима је већину снимио Велизаров брат, адвокат Драгутин Гођевац – изванредан фото-аматер (о чијем животу сам писала у нашој књизи „Био једном један Београд – Гламур и прашина“).
У тој документацији се налазе и писма која је Велизар писао брату и мајци, обавештавајући их о својим наступима у Паризу, Лондону, Амстердаму, Бечу, Монте Карлу, као и о дружењу у иностранству са Растком Петровићем и Петром Добровићем. У тим писмима се у више наврата жали да га на гостовања најмање позивају Београђани, јер за њих још увек није довољно славан.
По свему судећи, Велизар је у својој домовини остао „недовољно славан“ да би га било ко памтио, а ја сам покушала да га извучем из дубоке сенке заборава једним чланком који сам објавила у данашњем броју „Вечерњих новости“.
Текст: Бранка Ђорђевић Наканиши (Преузето са Фејсбука)
