14 година Милове државе и прогона Срба

Данас слави један дио Црне Горе. Чини се из године у годину све мањи. Заслужено. На покраденом референдуму, од прљавог новца плаћених међународних контролора, полиције на улицама, пријетњи и застрашивања – срећно било, филозофи „прво држава, па демократија“.

Ових годину дана, од прошлог „јубилеја“, гледамо као најискренију годину владавине Мила Ђукановића и Ранка Кривокапића (на слици) – отворени прогон СПЦ, дискриминација Срба, најава креирања партијске цркве и именовање Ђукановића за врховног вођу.

Ову годину за нама је обиљежио и жесток удар на финансијски систем „Мале“: прво је „пало“ 50 килограма коакина на шолском броду у Тивту, а онда и 500 килограма на државном броду у Њемачкој.

Неко би помислио тешко вријеме за предсендика државе. „Срећом“ њега ништа више не дотиче, живи у некој својој димензионој нирвани. Не тичу га се бриге грађана, глад, вируси… Ето, можда су му мало пореметиле ове рације нови одмор на Мајамију или Сан Тропеу.

Ево како је поводом дана Монтенегра за портал Ин4С 14 година Милове и Ранкове државе видео аналитичар Лука Радоњић:

„Уз “21. мај” режимска реторика веже двије синтагме: стицање независности и обнова државности. На спољно- политичком плану Црна Гора је од референдума 2006. године направила низ заокрета, без јасно видљиве визије и политичког курса, а најчешће је изгледала као резултат политичких комбинаторика и трговине предсједника Ђукановића.

Прве постреферендумске године обиљежене су, између осталог, блиским односима са Руском федерацијом, током којих су чак и они, који су данас најгрлатији у антируској реторици, историчари, политичари, новинари, тврдили да је “руска помоћ Црној Гори током историје толико велика, да се њена вриједност не може тачно процијенити”. Да би од 2012. године, од савезника и пријатеља, Русија била “претворена” у једног од дежурних криваца.

Ђукановић је, врло често не консултујући народ (признање независности тзв. Косова), трговао историјским капиталом и позицијом државе. На унутрашњем плану најупечатљивији параметар је чињеница да Црна Гора од увођења вишестраначког система још увијек није промијенила власт на изборима. А како ДПС себе сматра партијом насљедницом Савеза комуниста, што је податак и данас присутан на њиховом сајту, тако можемо говорити о периоду значајно дужем од 30 година.

Постојање вишестраначког система, као једног од основних средстава демократског израза, бесмислено је уколико демократске смјене власти нема. Без могућности смјене власти, нема демократије, без демократије не може се говорити ни о независности на унутрашњем плану. Уосталом, ако сам Ђукановић инсистира да је независност Црне Горе угрожена без ДПС-а и њега лично, и ако прихватимо да је у праву и ако уз подсмјех одбацимо ову солуцију, питање остаје исто – о каквој независности државе говоримо ако она зависи од једне политичке партије?

Када је у питању “обнова државности”, ради се о грубој манипулацији. Садашњи, званични Монтенегро, прогони тробојку из времена Краљевине Црне Горе, до те мјере да су надлежни органи префарбавали на стотине триколорних мурала ове зиме. У државним медијима Књажевине и Краљевине Црне Горе, најзаступљеније ријечи у афирмативном смислу су “српска” и “српски”, док је у данашњим медијима потпуно супротно.

Такође, службени језик је био српски, данас је то новоименовани црногорски. Црна Гора прије 1918. године, на широком потезу од пар стотина година, прожета је и инспирисана косовским митом и завјетом, док су званичници данашњег Монтенегра признали нелегалну сецесију и окупацију јужне српске покрајине. Таквих је разлика много, а заједничка је једино аутократска владавина, која је сходно времену, ратовима и другим приликама била “разумљивија” за државу са почетка 20. него државу са почетка 21. вијека, у којој се хапсе и прогоне политички противници, свештеници, омладина а хистерија режимских медија и даље покушава да одржи ултимативни наратив о “патриотама и издајницима”. И то углавном чини са намјером да покрије бројне неправде у земљи, катастрофално стање у правосуђу на шта су недавно скренуле пажњу и важне адресе са Запада.

Званични монтенегрински наратив, који је превасходно антисрпски, указује да се и даље ради о процесу сецесије а не процесу обнове државности. И то прије свега сецесије Црне Горе од саме себе или политичким жаргоном казано Монтенегра од Црне Горе.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.