0,666 %

Пише: Никола Маловић

И прије Џулијана Асанжа наслућивало се да постоје мегатоне политичког прљавог веша. И прије Едварда Сноудена наслућивало се да Велики брат може да надгледа сваког и да чује све.

Па су ова двојица модерних Прометеја, Асанж и Сноуден, властита сазнања подијелили с остатком свијета. Но није свијет – за разлику од медија – њихове доказе доживио као револуционарне. Јер, када за тајну знају и врапци на грани, да ли се онда уопште може да прича о тајни?!

Током протеста „Окупирај Волстрит“ (2011) артикулисано се почело говорити о неодрживом односу по коме 1% људи економски влада над глобалним остатком од 99%. У околностима које не би биле анестезиране жутилом медија, графит с процентом од 99% могао је да постане симбол опште побуне, лого глобалне револуције!

Али, авај, није. Људи до данас негодују, побуне нема. Друштвене мреже би ионако потказале вођу у повоју.

Народ не постоји. Нити спонтан лидер побуне.

Изгледа да је током историје свако окупљање које није било око Христа било окупљање око ђавола.

Хоћу да кажем како нам не треба домаћи Асанж, Сноуден, графит који отвара очи или какав опасан вирус да видимо гдје је власт над нама однарођена.

У праву је државник кад мисли да му је народ стока.

У праву је поданик кад каже да су на власти говна.

И сад: анализе се развезују разне, у вези с тим до ког тренутка је уопште одржив поредак 1 напрема 99 посто? Већина аналитичара претпоставља да се неким друштвеним механизмом пропорција иметка може да раздијели на равније части, али нико не каже тачно којим, у временима у којима је могуће да Нобелову награду за економију подијеле три међусобно неусаглашена експерта.

Глобални медији генеришу нашу интуитивну наду у то да је хуманија расподјела капитала у моћи демократије: робови вјерују да ће – испрва – 2% људи владати над свима, па да проценат ималаца свијета пасти на 3% кад епидемија кризе умине, па 4-5% – све до тамо неког новог и бољег свјетског поретка, све до финалног, бајковитог односа: 50:50%. Педесет посто оних који имају много, према педесет посто оних који имају мало. Но…

Ни динар не дајем да је помјерање с 1%, према 2%, и према 3%… уопште могуће.

Пазимо…

На наше се очи догађа нешто преужасно. Из часа у час, посједује нас све мања процентуална група: 0.9%, њих 0.8% њих, 0.7% њих…

Питање свих питања гласи: ако већ стигосмо до тога да све што видимо да као материјално постоји, посједује свега 1% ималаца Свијета – можда опоравак и није програмиран?

Него је можда програмирано да све на Свијету ускоро легално стекне један једини човјек. Да. Један једини, хм, човјек.

Онај чије име хришћанин не спомиње.

Трећи свјетски рат се све чешће помиње као синтагма превазиђена.

Свијет се на наше очи рашнирава и тај је процес канда незаустављив.

Руски геополитички аналитичар Александар Дугин уводи научни термин „енантиодромија“ којим се жели описати два активна процеса у потпуно супротним правцима, чиме се баве дубоке државе, не само на Блиском истоку гдје помажу и одмажу, већ и у Европи, којој помажу и одмажу, на начин да је укинута дистинкција пријатељ-непријатељ, а уведена категорија вјечитог напредовања у злу. Кроз енантиодромију.

У временима када Империја може напредовати само у злу, горки су укуси оног леба и оне соли коју је као знак Вучићеве добродошлице у очима српског народа појео у Београду генерални секретар Натоа, Јенс Столтенберг. Као представник силе која нас је бомбардовала (и) на Васкрс 1999.

Али је и то мање важно од – за почетак – помињања како се у математици, упркос логици, двије паралелне праве ипак сијеку у бесконачности…

Ако смо, дакле, схватили из овог текста да у теорији сасвим реално постоји опасност да један једини човјек стекне сва блага земаљска (при чему оно помињање Асанжа и Сноудена на почетку није било случајно) – и ако повјерујемо да се сваке Велике суботе (пред Ускрс, по православном календару) самозапаљују свијеће у рукама јерусалимског патријарха што је феномен који се на надуман начин дешава без изузетка сваке године уназад два миленијума – тада ће бити лакше повјеровати у приче упућених да је јерусалимска џамија Ал Акса – муслиманска светиња трећа по важности након оних у Меки и Медини – већ поткопана.

Наиме, она је саграђена на мјесту на коме је некад био Соломонов храм (Зид плача илити Зид молитве једини је сачувани дио Соломоновог храма), гдје, у складу с јеврејским вјеровањима једино може да буде саграђен нови храм – пророкован вјековима – у коме се има финалменте да зацари месија.

Православни имају другачији поглед на именовање дотичног, чак и у односу на римокатолике, јер је за људе новозавјетне у вјери Месија био и остао Исус Христ.

Али, каже Павић, није исто грчко не и јеврејско не. Истине се рачвају, па се тако разилазе погледи по питању могућности да муслиманска светиња Ал Акса са све Куполом на Стијени (која зато што је сва златна, и тако позиционирана, и тако велика, и која доминира сваким кадром из Јерусалима) – уопште опстане ad finitum. Камен за зидање новог храма је оклесан, свештеничке одоре су сашивене, све је спремно за финале маестозо… само да још чудом нестане џамија Ал Акса. Јер се налази на једином мјесту на коме не би требало да буде. Јер баш ту, и само ту, и једино ту, може да буде изграђен нови храм да би се у њему зацарио „спаситељ свијета“.

Потом, што нам свима Бог да.

Уочи празника желим да вјерујем да наше молитве итекако могу да одгоде тренутак од кога зазиру чак и браћа муслимани.

Христос воскресе! Ваистину воскресе!

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.