Звона на Цетињу одзвонила владавини диктатора

Пише: Предраг Савић, адвокат и писац

Звона су одувек била својеврстан начин споразумевања, посебно између човека и оног који је био изнад њега. Живе су дозивали, мртве оплакивали и муње ломили. И не само то. Српска православна црква (СПЦ) звона убраја у свештене предмете храма. Звона имају велики литургијски значај. Зато се пре подизања на звонару обавезно освећују.

Изјава Мила Ђукановића о звонима после устоличења митрополита Јоаникија изазвала је много жучи и негодовања.

„Зло је ко не зна а учити се не да.“

Ова народна пословица о незнању може се применити и на случај Мила Ђукановића и његове тврдње после неуспелог покушаја државног удара ради спречавања увођења у трон митрополита Јоаникија.

Први писани траг о звонима код Срба налазимо у Зборнику архиепископа Данила с почетка 14. века. У житију краља Милутина, архиепископ Данило казује како је владар сахрањен у својој задужбини, манастиру Бањска, и како су калуђери, две и по године доцније, приметили да се на његовом гробу дешавају „знаменија дивна” те „поведоше ударати у била и звона”.

Употребу звона у Српској цркви уређује још Свети Сава у Карељском, Студеничком и Јерусалимском типику. И устав СПЦ обрађује питање звона.

Потписник ових редова је у неколико наврата имао прилику да забележи изузетна размишљања и изјаве покојног филмског редитеља и писца Синише Димитријевића који се најозбиљније бавио феномемом звона у историји српског народа, српсксе културе и српске цркве. Посебно је био упечатљив разговор објављен у троброју „Вечерњих новости“ од 30. априла, 1. и 2. маја 1997.године.

У народу се каже да је црква без звона исто што и човек без уста. Звона у православљу имају огромни значај јер поред богослужбене улоге, прате вернике кроз цео живот, од крштења до смрти. Звоно ће огласити и да ли у посету стиже патријарх или неки други достојанственик, је ли у питању узбуна, позив у рат…

Правило је да у православним црквама има барем три или више звона. Нека од њих могу да означавају и тачно време. Православна звона захваљујући својој издуженој форми производе педални тон. Покојни Димитријевић је још наводио да српски народ верује да звук звона служи за разбијанње градоносних облака, али и злих сила и негативних појава. Поједини Руски научници објаснили су да борба против куге употребом црквених звона није била празноверје јер поједине фреквенције које су се развијале услед одзвона негативно су утицале на узрочнике ове опаке болести (капљичасте бациле).

Црквена звона позивала су вековима српски народ и на народна окупљања, на устанке, на одбрану од елементарних непогода и других опасности. Зато су црквена звона била прва на мети свих окупатора а посебно Османлија и Аустоугара. Турци су, према записима Синише Димитријевића који је снимио документарни филм и написао једну књигу о звонима, плански уништавали редом звона по Србији.

Димитријевић је истицао да је за време Првог светског рата због утицаја Римокатоличке цркве и војних потреба аустоугарска монархија уништила готово сва звона по Србији. Из једног документа из царске архиве датираног са 31. јауаром 1917. године види се да је у топионицу у Лублину (данашња Пољска) допремљено више од осамнаест милиона килограма бакра. Од те количине гро отпада на Српска звона.

Зна се, поуздано, да је први овдашњи путујући звоноливац био Радоје Милишић из Дубровника, почетком 15. века. Његово име сачувано је до наших дана захваљујући обичају тадашњих дубровачких занатлија да се потписују на својим производима.

Ако је за наук Милу Ћуковићу, онда треба испричати и причу како је могуће и лаж мерити звуком.

Кад су у прошлости у Русији лили звона у Москви, а и у другим градовима, био је обичај да се приповедају крупне и невероватне лажи. Оне су се простирале и чуле надалеко, а народ је говорио:

„Није то истина, него се негде лију звона!”

Било је уврежено веровање да ће се брујање звона чути онолико далеко колико лаж отпутује.

Подсетимо, Ђукановић је истакао да су тако и звона која су се могла чути након интронизације и која су требала да буду звона у част новог митролопита СПЦ на Цетињу, заправо прије била покојења мисији СПЦ и Цетињске митрололије у црногорском пријестоном граду.

Ђукановић, вероватно, није имао на уму Хемингвејеву тврдњу и поуку која каже:

„Никад не питај за ким звоно звони, звони увек за тобом.”

Такође подсетимо да је Стјепан Митров Љубиша описао и случај Марина Друшка Которског рибара који се поигравао са заветом посвећеном манастирским звонима. Друшку је мајка на самрти дала дукате и заветовала га да са њима купи два звона за манастир на Михољској Превлаци. Пошто је паре прокоцкао и изгубио спорове са монасима, сковао је план са млетачким провидуром. На дан манастирске славе Друшко је у казан са рибљом чорбом сипао кесицу отрова, арсена. Веровао је и да му је провидур дао кесицу са противотровом. Када је видео да умиру монаси, попио је наводни против отров и викнуо:

„Куга, куга!“

Тај узвик је био сигнал за бомбардовање манастира. Топовска ћула уништила су ову светињу. Стјепан Љубиша Митров приповеда, да ни сам тровач није побегао судбини. Веовао је провидуру, а сметнуо са ума да онај који почини велико зло, обично умире са њим. Данас у манастиру Превлаци већ десетак година крај необновљеног Саборног храма свакодневно звоне три велика, тешка вишетона звона. Она позивају народ на литургије са надом да ће бити обновљен и саборни храм и у њега пренете мошти превлачких великомученика. На Превлаци је обновљен монашки и верски живот, али се на манастиркој слави по благослову блаженопочившег митрололита Амфилохија више не послужује рибља нити било која друга чорба.

Од потомака Марина Друшка, данас нико није остао.

 

Најтежа звона

Највеће досад изливено звоно је Цар звоно (на слици), „Цар калакољ”, урађено 1733. године за потребе московске цркве Ивана Великог. Тешко 198.000 килограма, високо шест метара, дебљине 60 центиметара. У великом пожару који је избио четири године касније звоно је пало и зарило се девет метара у тло. Тек сто година касније, уз помоћ 600 војника и с нарочитом опремом, звоно је откопано и постављено на посебно постоље, сад као својеврсна туристичка занимљивост. Никад се неће сазнати како би оно могло да звучи јер се приликом пада одвалио комад тежак 11 тона.

Највеће сеоско звоно у нашој земљи налази се у звонари цркве у Чуругу и тешко је нешто мање од 5.000 килограма. Излилису га мајстори из Темишвара 1934. године. Тек нешто мало мање тешко, налази се у Уљми поред Вршца и дело је руку Јеврема Другог Поповића, направњено између два светска рата. На Храму Светог Саве једно од четрдесетак звона тешко је око шест тона.

 

Језик звона

Језик звона је разнолик и вековима је био једини начин споразумевања међу људима. По начину звоњења знало се, и зна, да ли је то позив на богослужење, да ли се збио радостан или тужан догађај, чак и то да ли је у парохији умрла жена или мушкарац. Велики православни типик предвиђа да се за умрлу особу мушког пола звони три пута, а за женску два пута. Смрт владара или владике означава се највећим звоном три или више дана и то три пута на дан.

 

Подсећање на Нерона

Ћукановићева изјава о наводној недостојности митрополита Јоаникија због доласака у манастир хеликоптером доказује да је он некршетни апсолутистички настројен владар који неразуме да се епископска посвећеност и мођ (право) за вршење Светих тајни и обреда добија кроз благодат Духа Светога. Апостолско прејемство је основни принцип црквеног права који значи да црквена јерархија непосредно произилази из низа хиротонија. На тај начин се чува заједница коју је успоставио Господ Исус Христос и тиме се осигурава њен историјски континутети њено својство тела Христовоог.

Мило Ђукановић као да је желео да преузме улогу Нерона (који је у стараом Риму започео са прогонима и суровим обрачунима са хришћанима) па ваљда и отуда коснстатација о цетињским звонима која најављују крај Митрополије.

Чињеница да су хиротоније епископа, рукополагања свештеника и рукопроизвођење ђакона у ранохрићшанском периоду, а и касније, често обављани у сложеним и ситуацијама опасаним по живот, потврђује да су и патријарах Порфирије и митрополит Јоаникије  поступали на Цетињу у духу ранохришћанства, достојно светлим примерима истрајних великомученика који су најтеже пострадали зарад љубави према Христу.