Сава Ковачевић био је на почетку Другог светског рата партизански командант Никшићког НОП одреда, а касније је именован за команданта Оперативног штаба НОП за Херцеговину. Команда „штаба“ била је у школи у Ластви, која постаје једно од највећих партизанских мучилишта и стратишта.
За монструозне злочине Сава Ковачевић, који је погинуо 1943. године са Сутјесци, имао је „алиби“ у наредбама тог времена а једна од њих је “Наредба КПЈ за Црну Гору 05. 02. 1942. године – Строго пов: НАРЕЂУЈЕМО: Командантима и политичким комесарима са подручја: Колашина, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице, да одмах без размишљања или тражења неких додатних обавјештења под хитно организују напад на Васојевићко племе, јер су они велики – Срби. Њих треба најстрожије казнити тако – убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију.
Не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу не питајући никога за кривце… “ Ова монструозна наредба преточена је и у пјесме које су уперене против Васојевића и Срба уопште. У зиму 1942. године присталице Ковачевића и Милована Ђиласа пјевају:„Хеј, Васово српско племе, комунизма стиже вријеме/ Црвени се барјак вије, нестат мора Србадије/ Хвала Титу, хвала Блажу, што нацију створи нашу/Историја сад се пише да нијесмо Срби више.
На простору Требињске шуме партизани су своје „измишљене непријатеље“ убијали и бацањем у више крашких јама.… Ови злочини били су наставак злочина – геноцида који су починили Муслимани и Хрвати – усташе над православним Србима Требињског среза прољећа и љета 1941. године. У оба случаја жртве су цивили, често жене, дјеца, старци и болесне особе. Не прави се разлика у годинама, убијани су заједно дјеца и родитељи…
„Помилуј Свемоћни невине што гину…“ Ове почетне ријечи пјесме МОЛИТВА, великог српског пјесника Јована Дучића, објављене у Американском Србобрану 17. септембра 1942. најбоље би описале стање у коме се српски народ Требиња и Херцеговине нашао 1941. и 1942. године.
У окупираној Отаџбини, незаштићен, био је препуштен на милост, чешће на немилост, издајника и злочинаца који су ступили у редове тзв. НДХ – злочиначке квази државе, створене од стране окупатора. Од маја мјесеца 1941. године почињу прва убиства српског становништва – цивила на простору источне Херцеговине. Оно што нису побиле усташе побили су Савини партизани.
Хладнокрвно је убијао и терорисао Србе: свештенике СПЦ, крвне сроднике, девојке и жене, солунске добровољце, организаторе јунског устанка против усташа 1941. године, сведоке усташких злочина, интелектуалце, официре и подофицире Краљевине Југославије, жандарме, недужно становништво… Злочини које је починио са својим истомишљеницима догодили су се: у јануару, фебруару, марту и априлу 1942. године на простору: Требиња, Љубиња, Херцег Новог, Грахова, Никшића, Бањана, Голије, Пиве… Све терористичке акције планиране су у школи у Ластви, одакле су и упућиване тзв. казнене експедиције у поједине крајеве источне Херцеговине. Ту је формиран и први преки суд у Херцеговини и пале прве жртве тзв. партизанских истрага.
Терор Саве Ковачевића над свештеницима и монасима Српске православне цркве почео је на Бадњи дан 1942. године. По његовом наређењу убијен је на Бадњи дан 1942. године јеромонах манастира Косијерево Теофан Бејатовић. Јеромонах Теофан Бејатовић бачен је у јаму Врањача на Враћановићима. Јеромонах Теофан родом је из села Бодежишта, општина Гацко. Сава Ковачевић је наредио да се ухапси парох Вучедолски (Бањани) Васо Поповић. Парох Вучедолски ухапшен је код Гацка, а убијен на Богојављење 1942. године код Никшића. По убиству, његово тело је бачено у јаму у Горњем пољу код Никшића.
По наређењу Саве Ковачевића убијен је на Благовести 1942. године јеромонах Гаврило Дабић из манастира Жупа код Никшића. Његово унакажено тело нађено је у јами Плоча код Драговољића. На Јовањдан 1942. године убијен је по наређењу Саве Ковачевића у Бањанима јереј манастира Косијерево Ристо Јарамаз.
По наређењу Саве Ковачевића убијени су у фебруару 1942. године свештеномонаси из манастира Дужи у Требињској Шуми: отац Николај – јеромонах манастира Дужи, отац Евгеније монах манастира Дужи, отац Петар монах манастира Дужи, отац Михајло монах манастира Дужи. Почетком марта 1942. године убијен је по наређењу Саве Ковачевића код села Брани до ђакон из манастира Дужи Дамјан Зотовић.
Систематским убијањем свештеномонаха СПЦ – Епархије Захумско – Херцеговачке у јануару, фебруару и марту 1942. године од стране Саве Ковачевића и његове терористичке групе, желио се постићи циљ: Уништење националног и духовног (светосавског) идентитета Српског народа.
У то време певале су се и песме против цркве и свештеника, а једна од таквих и данас може да се чује од старих људи из Херцеговине: „Доље црква и олтари и попови и жандари/ Побићемо мантијаше иако су крви наше“. Измишљане су и приземне „крилатице“ као нпр: „Чизма, нога – нема Бога“.
Наведени „стихови“ показују колико су тада припадници партизанског (комунистичког) покрета, до јуче Срби, постали једни од најљућих непријатеља и српске нације и православне вјере. Као потврду овом закључку, навешћемо неке наредбе и догађаје који су потом услиједили.
Поред убијања свештеника Српске православне цркве, Сава Ковачевић хладнокрвно насрће и на своје крвне сроднике Ковачевиће. Он је наредио 15. јануара 1942. године да се побију на Грахову његови сродници: Ковачевић Новица, судија из Никшића, Ковачевић Блажо, учитељ из села Спила, Ковачевић Марко, земљорадник из села Спила, Ковачевић Мирко, земљорадник из села Спила…
Срби из Љубомира нису знали ко им долази у фебруару 1942. године. По наређењу Саве Ковачевића његови комунисти хватају Србе земљораднике из села Љубомира и доводе на Радачки бријег, 27. фебруара 1942. године. На Радачком бријегу хладнокрвно су убијени пред својом родбином и комшијама од стране комуниста: Атељевић Пајо, Буднић Тривко, Лечић Милован, Лечић Гаврило, Ковач Јово, Ковач Бранко, Ковач Јанко, Ковач Раде, Ковач Вељко, Ковач Видак, Ковач Гојко, Ковач Душан, Кашиковић Крсто, Кашиковић Никола, Мијановић Крсто, Милић Пајо, Поповац Раде, Сушић Перо, Сорајић Тривко, Сорајић Перо, Томашевић Обрад.
По убиству Срба – земљорадника из Љубомира, Драгица Правица прилази мртвим Србима и сваком од њих пуца из пиштоља у главу. Најтужније и најружније је било када су Сава Ковачевић и Драгица Правица ожалошћене Србе присиљавали да поред убијених Срба играју коло и певају.
Сава Ковачевић је наредио да се крајем фебруара 1942. године доведе из требињског села Тврдош путар Васо Поповчевић. Васо Поповчевић је успeо да побегне усташама са Придвоичке јаме 23. јуна 1941. године. Сава Ковачевић није хтео да услиши молбу Душана Поповчевића и Риста Ружића, да пусти на слободу Васа Поповчевића. Оно што нису успеле да ураде усташе на Придворичкој јами 1941. године, урадио је у требињској Ластви Сава Ковачевић – хладнокрвно је убио сведока геноцида на Придворичкој јами, путара Васа Поповчевића. Његово тело пренесено је из Ластве на Петровдан 1942. године и сахрањено у православно гробље села Тврдош.
Једини светао пример из тог периода је командир партизанске чете са подручја Попова поља Лазо Прибишић из поповског села Драчево који се није хтео провести у дело наредбу Саве Ковачевића. Својим сарадницима је рекао: „Нико нема право да проводи самовољу на нашем терену“. Самовоља Саве Ковачевића, односно Димитрија Булајића у Поповом пољу није проведена, иако је планирана. Прибишић није дозволио напад на италијанску војску у Пољицу Попово и тиме је избјегао одмазду италијанске војске над православним српским становништвом овог дела Попова поља.
Овим поступком Прибишић је сачувао недужно српско становништво. Разлог овом његовом поступку свакако је великим дијелом раније страдање Срба Попова поља, који су били изложени геноциду од стране хрватских и муслиманских усташа (највећим дијелом својих комшија) 23. и 24. јуна 1941. године. Тада су усташе живе у крашку јаму Јагодњачу – Ржани до бациле више стотина недужних православних Срба, становника Попова поља.
Лазо Прибишић тада није дозволио ни убијање угледних Срба Попова поља, као што је на Грахову убијен угледни српски домаћин Филип Кешељевић.