Живот даде, никог не издаде!
Славкоо Цветић био је први устаник у свом селу и један од првих на целом Руднику 1941. Са свега 25 година. Наредник, сељачки син села Мајдана. Са тастом Милићем, солунцем, који изгледом и делом као да је век и по касније изашао из епских стихова Вишњића, нападао је швапске гарнизоне као Арсеније Лома турске ханове.
У октобру 1941, пред њима је положило оружје преко 40 Немаца у Страгарима. Који месец касније, у Љутовници су зауставили и воз, разоружали и поскидали немачку посаду. А свакој њиховој потери измицао је као прави горски цар. Наредник Славко Цветић. Кад су му коначно, издајом, крајем 1942. ушли у траг, довели су га пред сеоску школу, где је већ стајао силом прикупљен народ из Мајдана. Онда су му тражили да им да списак бораца свог одреда – није дао.
У замену за живот нудили су му да међу сељацима препозна ко је све учествовао у акцијама против Немаца – није пристао. А онда су му припремили вешала. Славко Цветић се само насмејао на смрт. Сам је себи окачио омчу и сам ногом одгурнуо клупу. У исто време, у Тополи су му стрељали војнике и таста, старог четовођу Милића Мишовића…
Стварни, народни, а од власти никад препознати херој, деценијама је био заборављен јер на капи није носио петокраку. И није био комуниста, већ један од првих равногораца ђенерала Михаиловића у рудничком крају. Ипак, 1986, подигнут му је споменик крај сеоске школе, без идеолошких обележја.
За то време, да се у комунистичко време подиже споменик четничком команданту, и такав чин био је револуционаран и јединствен. Али у постаменту беше исписан смисао његовог подвига: „Живот даде, никог не одаде!“
И данас, крај школе у Мајдану, Славко Цветић стоји спремно и пркосно, на вечитој српској стражи.
Насловна фотографија: Славко Цветић на вечној стражи гледа у српске планине
Текст: Немања Девић
