Воштаница из Србије старцу Нектарију Виталису

Пише: Прота Ненад Андрић

Тема светости дотиче се једног од најзначајнијих проблема нашег времена. Чак и сама реч „Свет“ или „светост“ упућује на нешто сасвим страно и невезано са нашим временом, нашом културом и трагањима савременог човека.

Који од родитеља нашег времена има за амбицију да своју децу учини светим људима? Која од наших школа и образовних установа негује светост и истиче је као визију и циљ образовања? Срећни човек нашега времена, идеал савременог образовања и културе, није више чак ни „добар“ човек класичних времена. То је онај ко зарађује новац, живи у комфору и има друштвени положај и углед…

И стварно, светост представља једну заборављену визију. Заборављену, јер је некада постојала, каже у једној својој студији учени теолог наших дана Грк митрополит пергамски др Јован и наставља о изразу  „Agios“ („Свет“) објашњавајући да реч „Свет“ има једну занимљиву историју. Корен речи у грчком језику је ag-, из којег се производи низ термина попут agnos, to agos, итд. Дубље значење овог корена изражава глагол asethai, што значи трепет према једној скривеној и страшној сили (у Есхилу напр.), поштовање према њеном носиоцу (код Хомера) итд. Тако, у древном јелинству, светост је повезана са моћју, са оним што Ото (Рудолф Ото), у својој познатој књизи о појму светог (Das Heillige), назива misterium fascinandum et tremendum (оно што истовремено изазива привлачност и страх).

И на крају студије о светости доноси закључак: Све ово значи да светост није за малобројне него за све. Не треба нам посебан простор или начин да бисмо постали свети. Оно што се тражи јесте да себе, што више можемо, испразнимо од самосигурности и самослављења – што није лако с обзиром да је корен свих страсти самољубље, видљиво или не – тако да прославимо Бога у нашем телу и у нашем духу, и да се тако причестимо Светошћу коју нам Бог пружа са телом и крвљу Сина Свога. Све ово није лако, али оно што је људима немогуће Богу је могуће. Наше доба презире светост зато што на хиљаде начина негује у нама самољубље. То наше друштво и културу неизбежно води у самоуништење. Једино ће правилна визија Светости спасти наш свет.

Један такав човек правилне визије светог живота, који је пун љубави за Христа и људе живео на земљи у наше дане  јесте и старац архимандрит Нектарије (Виталис). На данашњи дан старац Нектарије се упокојио 2018. године у својој скромној келији у Камаризи при манастиру Светог Нектарија који је лично подигао са верним грчким народом средином шездесетих година деветнаестог века. Старац Нектарије није канонизован за  светитеља али је веома поштован у Грчкој цркви, такође и међу многим верним Србима који су га упознали на ходочашћима за Егину. Његов живот, његова биографија је ризница богатства и надахнућа Духа Светога.

Митрополит мисогеје и лавриотике хаџи Николај  написао је са грчким архимандритом Тимотејем књигу о Старцу Нектарију на грчком језику из које се види да је Старац Нектарије имао чудесан животни пут, од младог берберина до монаха и најпознатијег проповедника живота и дела Светог Нектарија Егинског у свету.  Још за време свог земног живота Старац Нектарије (Виталис) није скривао да га је Свети Нектарије исцелио од рака плућа и да му се „у сред бела дана“ јављао у цркви и разговарао са њим. То је Старац посведочио и у емисији Духовници коју је снимио Веља Поповић.

Ја сам захваљујући благословима мог надлежног владике г. Милутина, имао прилику да посетим Старца више пута и да разговарам са њим, да саслужујем службе са њим и да добијем од њега доста поучних савета али и поклона, попут великог крста, бројаница, његовог личног епитрахиља, икона… Једном је мојој попадији Катарини поклонио велики сребрни кивот за рођендан. Не само мени многима је дрове даривао, био је човек љубави који је живео за Христа, Цркву и ближње…

Све што би му народ донео на дар он је то одмах проследио сиромашнима или болницама или сиротиштима или затворима… Он је живео за друге и за Бога. Христос је живео у њему.

Његове беседе су биле мудре, златоусне, практичне и вредне. Речи благе и истините. Молитве исцељујуће. Живео је светим животом. Србе је волео пуно, пуно. Научио је наше песме да поје, посебно од Светог Владике Николаја „Вера наша, вера славна, наша вера православна…“.

Волео је Владику ваљевског Милутина и митрополита Амфилохија. Благословио је госпођу Наталију Ковачевић дип. инжењера и иконописца из Атине да под окриљем Владике ваљевског оца нашег Милутина буде Велики добротвор храма Св.Нектарија у Ваљеву. Тако да Србија има храм Егинског Чудотворца као мелем за наше ране душе и тела. Његовим саветима организујем ходочашћа и пишем књиге о светом Нектарију.

Хиљаде и хиљаде је дочекао српских душа у Камаризи на ходочашћима. Храбрио нас, молио се за нас, исцељивале су нас његове молитве. Благосиљао нас и сада верујем да нас наш милостиви Старац Нектарије са Светим Нектаријем благосиља из Царства Небеског, чува и воли…

Својим животом тему светости, Старац Нектарије је оживотворио и потврдио да Дух дише где хоће, и глас Његов чујеш, али не знаш откуда долази и куда иде: тако је сваки који је рођен од Духа (Јн. 3; 8).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.