Великан са 18 одликовања и три смртне пресуде

Фотографија корисника SlaviÅ¡a PavlovićПРИЧЕ ИЗ АЗБУЧНИКА: Станислав Краков, херој са етикетом издајника

Пише: Славиша Павловић

Резултат слика за stanislav krakov
КАО ЧЕТНИК ВОЈВОДЕ ВУКА: Станислав Краков

 

Током првог дела живота Станислав Краков, уживао је огроман углед као херој Великог рата и писац, да би након Другог светског рата био забрањен и проглашен за издајника. Његова биографија личи на холивудски филм, а оно што је оставио иза себе представља обавезно штиво за све оне који пишу о времену између два рата.
Нјегов отац Зигмунд био је пољски лекар, који је добио посао у Србији. Убрзо је променио име у Александар и прешао у православну веру, па се оженио Персидом Недић, сестром официра српске војске Милана, који је постао познат током Другог светског рата, због сарадње са Немцима.
Но, вратимо се на нашег јунака. Станислав је рођен 1895. године у Крагујевцу. Пошто му се породица често пресељавала, због очевог посла, ишао је у основну школу у Књажевцу и Зајечару, потом започео школовање у Кладову, а када му је отац преминуо 1910. године, школовање наставља у Београду. У тренуцима када је почео Први балкански рат, Станислав се пријављује у војску, али га одбијају с обзиром да је имао само 17 година. Одбијање га није поколебало, јер је пронашао начин да превари систем.
krakov u velikom ratuПријављује се у добровољачку четничку јединицу чувеног Војводе Вука, где је обука била тешка и напорна, јер су Вукови четници, уз Танкосићеве, били најелитније јединице српске војске. Према неким подацима, био је једини гимназијалац који је учествовао у рату против Турака, а занимљиво је да му је саборац у истој јединици био и прослављени песник Милан Ракић.
Чим је почео и Други балкански рат, Краков поново одлази у четнике, само овога пута као искусни ратник. Већ тада ће га гурнути у ватру његов командант Војвода Вук, па ће учествовати у свим борбама, а храброшћу се истакао у бици код Криве реке, где је и рањен.
Одмах по завршетку рата покушава да упише Нижу војну школу, у чему га спречавају ригорозна правила. Наиме, Станислав је већ био одликовани херој, али због висине и слабе грађе, није могао бити официр. Тада, као и данас, пријатељи његовог ујака Милана Недића, додају му „неколико центиметара висине“ на регрутацији, али тако што је млади Краков „најежио“ косу шећером и водом.
Учествовао је у свим најтежим биткама током Великог рата. Саборци га описују као храброг и способног војника, који се не плаши борбе.

Резултат слика за станислав краков
У ВИСОКОМ ДРУШТВУ: Краков (први слева)

И сам Краков, у својим каснијим делима, написао је подсећање на ратне дане, где каже „Не мисли се пред смрћу, већ се опија њоме.” Прошао је и тешко повлачење преко Албаније, као командир вода, а потом учествовао у једној од најтежих битака у Великом рату – освајању Кајмакчалана. Био је међу првима који су се попели на стратешки најважније узвишење у пробоју Солунског фронта. Одликован је девет пута, а рањаван 17. Из рата је изашао са чином потпоручника српске војске, у којој је остао све до 1921. године, када су га пензионисали.

Тада уписује Правни факултет у Београду и почиње озбиљније да се бави новинарством и књижевношћу, иако је током рата уређивао војне листове и објавио 1919. године приповетку „Смрт поручника Ранђића.“ Свој први роман „Кроз буру“ објављује 1921. године и од тог тренутка започиње књижевна каријера младог хероја ратова, чија популарност из дана у дан све више расте. Био је раме уз раме са великанима тог времена – Дучићем и Шантићем. То му је донело и напредак у новинарској каријери па постаје и политички уредник листа Политика, док је роман „Пламен четништва“, у коме говори о данас заборављеним четничким војводама из Македоније, као и о њиховим борбама, постаје бестселер. Ова књига се и данас сматра неопходном литературом за схватање настанка герилских јединица.
Био је фасциниран филмом. Већ 1932. године снимио је неми филм „Кроз земљу наших царева и краљева,“ који је дорађен каснијом појавом тон филма у Србији. Као истакнути новинар, био је у групи која је пратила краља Александра у Марсељ, када га је убио Владо Черноземски. Одмах након тога, Краков пише текст о нарученом убиству од стране Италије, због чега бива смењен са места уредника, како не би нарушио затегнуте односе између Италије и Југославије. Међутим, шест деценија касније, када су архиве отворене, испоставило се да, као наручилац убиства Александра Карађорђевића, стоје италијански фашисти на челу са Мусолинијем.
Бавио се и политиком, што му је донело проблеме. Био је портпарол Лјотићевог покрета „Збор,“ а као своје узоре наводио је немачке пропагандисте. Путовао је много по свету, живео лепо, имао доста новца, сопствену популарност је умео да искористи, па је често гостовао и по многим европским дворовима. Нажалост, када је почео Други светски рат, његов ујак Милан Недић га позива да му се придружи, па уређује пронедићевски лист „Ново време,“ али су ту његови текстови били антиусташки, где је покушао да укаже Немцима на погубност подршке усташком покрету, као и на хрватска зверства над Србима. Наравно, то му није нимало помогло код каснијих комунистичких власти.
Већ 1944. године је побегао у Аустрију, а потом у Француску, где је наставио да живи. У Београду је, у одсуству, осуђен са смрт стрељањем, а признаћемо, помало парадоксално звучи да херој Великог рата буде проглашен за народног издајника. Вероватно су родбинске везе са Недићем допринеле пресуди, али је и Краков заиста свесно подржао ујака, о коме је после рата написао две књиге, у покушају да скине ореол издајника са његовог имена.
Преминуо је у Швајцарској 1968. године. У сваком случају, не може му се оспорити велика улога у српској књижевности, као ни то да је херој Великог рата. Други светски рат је мрачна страна и наше историје, али и Станислава Кракова. Занимљив је и његов поглед, који је исказао у аутобиографији под називом „Живот човека на Балкану.“
Резултат слика за станислав краков„Познао сам високе тачке успона и сву горчину и понижење када се додирне дно људског друштва. Ако је авантура увек непредвиђени обрт, увек изненађење, најчешће опасност, често бљештави успех а још чешће сурови пад, онда сам проживео једну луду, често блиставу а често болну авантуру свога времена и свога родног тла. Седао сам за трпезе многих краљева и био срећан што сам могао као једину храну испечем шаку кукуруза на ватри која је издисала. Корачао сам стотине метара преко језивог моста начињеног од лешева људи и коња, не додирнувши ногом земљу претворену у густу и дубоку блатну масу, и ношен сам као победник кроз улице покривене цвећем, на рукама раздраганих девојака. Познао сам, понекад се и спријатељио са многим шефовима држава и моћним диктаторима, али сам зато имао прилике да упознам и њихове такмичаре па чак и џелате. Један од највећих потентата савремене Европе слао ми је свој лични авион да ме — са око 2000 километара одстојања, доведе на његов гарден-партy, да бих касније, приљубљен лицем уза зид, са рукама више главе, осећао на леђима додир цеви митраљеза људи истог тог мог љубазног домаћина. Био сам партнер на бакари у Кану и Довилу милијардера Блументала и бившег португалског краља Мануела, да бих касније играо у коцку шећера покер у тамничном „казино Бурбаки“ са камбриолером Жанот, једним агентом Виетмина и једним белгијским хомосексуалцем.
Два места су ми, у мојој земљи, уз фанфаре, под заставама и цвећем, предале диплому свога почасног грађанина, а једно чак дало моје име једној својој главној улици, док сам се, коју годину касније, морао да скривам по неприступачним планинским свратиштима под лажним именом, са лажним занимањем и лажном народношћу. Једна енциклопедија моје земље забележила ме је као „великог јунака ратова“, док ми је, освајајући место мог становања, један нови господар дао назив „народног непријатеља“. Добио сам осамнаест одликовања, од којих су пола ратна, и добио сам три смртне пресуде.“

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.