Udaja Ruže Božić

Udesilo se u astralnom tlocrtu Beograda da isto dvorište u Gospodar Jevremovoj ulici dele turska i srpska kuća. Pretrajale su obe iz vakta osmanlijskog. Danas su u njima dva muzeja: Vukov i Dositejev u haremluk-selamluk zdanju, a Muzej pozorišne umetnosti u Božićevom domu.

Porodično skućenije svinjarskog trgovca Božića redak je primer srpske građanske arhitekture u prvoj polovini XIX veka. A turska kuća jedini je svedok osmanlijskog doma u šeher Beligradu. Ove dve kuće su kao na izložbi, samo im fali kupola muzeja – oslikavaju osmanlijski stil i začetke novog doba srpske državnosti. Turska kuća je podignuta sredinom XVIII veka, verovatno 1740, a porodični dom trgovca Božića skoro sto godina kasnije, 1836. Srpska kuća nije podeljena zasebnim ulazima na muški i ženski deo, što već dovoljno govori o ravnopravnijoj ulozi žene u srpskoj porodici.

Ulaz u turski dom zavučen je u dvorište, dok je trgovac Miloje Božić ulazio u svoj dom pravo s ulice, čak je ispred ulaznih vrata podigao trem s timpanonom, da bi još više naglasio vezu svoje privatnosti s javnim životom tada glavne ulice u Beogradu. Tada – posle hatišerifa iz 1830. godine, kojim je Srbija prešla u status vazalne kneževine i dobila slobodu veroispovesti. U Beogradu se za mitropolita mogao birati Srbin, umesto dotadašnjih Grka. Ovo su bili značajni pomaci u osvajanju vazalnih sloboda. Pet godina kasnije srpska skupština će usvojiti Sretenjski ustav. Bio je liberalan i kratkovek, ali je bio donesen. Znak da se začela građanska svest.

Stil Božićeve kuće je izraz ova dva postignuća Srbije: postupnog oslobađanja od turske uprave i borbe za građanske slobode. Ona je korak dalje u arhitekturi od Konaka kneginje Ljubice. Dok je Konak turska kuća sa samo nekim naznakama evropskog stila, dotle je Božićeva, istina mnogo manja, ipak jasan otklon od svega turskog u arhitekturi.

Božićeva kuća bila je retkost u tadašnjem Beogradu. Malo je građanskih Srba stanovalo u nečem tako velikom. Većinom su kuće bile potleuše i čatmare. Beograd je ličio na siromašnu kasabu. Promene koje su se dešavale u političkom biću nacije nisu još postale vidne u arhitekturi grada. Evo kako engleski aristokrata, Aleksandar Kinglejks opisuje Beograd 1834:

„Mada je Srbija generalno dobila neku vrstu nezavisnosti, Beograd je kao granični bastion još uvek sedište turskog garnizona, pod komandom paše. Muslimanski deo grada je usamljen i pust; ide se gore, dole i napred, preko nizbrdnih i uzbrdnih puteva, kroz uske staze sa golim zidovima, bez prozora; izlazi se na otvoren prostor načičkan crnim ruševinama od nekog nedavnog požara; prolazi se pored brda odbačenih stvari, otpada vekova, na kojem se vidi mnoštvo velikih pasa vučjaka kako učmalo leže na suncu, potpuno ispruženih nogu, kao da su mrtvi; rode ili ždralovi stoje bez straha na niskim krovovima i strogo gledaju na ljude, ustajali vazduh je pun mirisa limuna i kora od nara sparušenih od sunca ili (kako se bliži bazar) od suvog, mrtvog mirisa ili neobičnih začina. Čeznete za nekim znakom života i čvršće hodate po zemlji, kao da biste probudili spavače svojim hodom; ali noge nečujno upadaju u trošno tlo istočnog grada, i tišina vas i dalje prati. Stalno nailazite na turbane i lica ljudi, ali oni za vas nemaju ništa – ni dobrodošlicu, ni čuđenje, ni gnev, ni prezir – oni vas gledaju kao što mi gledamo sneg kad pada u decembru – kao ‘sezonsko’ neprijatno božje delo, kojem se ne zna uzrok, i koje je možda poslato sa nekim dobrim razlogom koji će se tek kasnije otkriti.“

Sličnost Božićeve kuće sa turskom jeste divanhana. Užitak sedenja u prostoriji isturenoj prema dvorištu preuzet je od Osmanlija. Zalučeni divan pun svetla nadovezuje se na četvrtasto predsoblje iz koga se ulazi u bočne sobe, tako da kuća deluje prostrano i osunčano, što je dobar trag turskog unutrašnjeg rasporeda u kući. Još jedan detalj je sličan turskoj kući: niski ragastovi sobnih vrata. Poznavaoci kažu da su ljudi tog vremena bili niski, u proseku 165 centimetara, i da o tome govori i visina ragastova, ali socio-etnolozi su drugačijeg mišljenja: ko prilazi domaćinu, ipak, trebalo bi da se pogne. Tek toliko da se zna ko je gazda u kući i da domostroj Božića traži da se hoda malo povijene glave.

Slikar Jovan Popović je 1841. godine uradio portrete Milice i Miloja Božića: trgovac Božić je napirlitan simbolima cehovskog uspeha, ali je grubog, vučjeg lica, šiban grubostima, očvrsnuo od nevolja, spreman da uzvrati istom merom. Kurjak čovek. Jovan Cvijić bi ga opisao kao tipičnog balkansko-rodopskog muškarca. Šumadinac iz sela Čumića, kod Kragujevca, vlasnik šume Žirovnjača. A gde je žir, tu su i svinje. Gde su svinje, tu je novac. Gde je novac, tu je i velika kuća. Gde je velika kuća – tu je i kazna!?

Kada su otkopavani temelji Božičeve kuće da bi se uradila sanacija, radnici su otkrili gvozdene profile dužine 25 centimetara, koji su uvezani kao gvozdeni kavez u temelju. Ti gvozdeni profili su ojačali kuću podignutu na padini, ispod koje je jurilo nekoliko podzemnih potoka. Do čvrstine je Božić naročito držao: u podrumu su zidovi debeli metar i 80 centimetara. Spoljna površina kuće iznosi 240 kvadrata, dok je unutrašnja 210, što će reći da na zidove otpada 30 kvadratnih metara.

Sve može da izdrži ta kuća, kao i njen gazda. Istrpeo je da mu se knez Miloš nametne u poslu kao ortak i da nezasluženo uzima veći deo zarade, a istrpeo je i da mu se umeša u porodični život. Naredio je da se Božićeva ćerka Ruža uda za svog brata od tetke Topalovića!

Iako je bio bogat i oslobodio se turskih običaja, trgovca Božića je skolila muka. Šta da radi? Udaja ćerke je bila njegova stvar, nikako gospodara Miloša. Božić je znao da on nije jedini kojem se Miloš meša u porodicu. Koju god ženu bi video, a da mu se svidela, on je zvao da dođe i poslužuje oko njegovog stola u konaku. Gospodaru se nije smela odbiti volja. Miloš je mogao imati svaku udatu ženu u svojoj kneževini. Devojke nije dirao. Njima je određivao za koga će se udati.

Ukoliko je potencijalni mladoženja sumnjao da će mu prosidba biti odbijena, on se obraćao knezu. Kod kneza u konaku je završavao posao parama, spremnośću da nekog kneževog protivnika ubije iz zasede ili već što bi knez zaiskao. Nekad bi knez provodadžisanje činio iz zabave, da bi terao šegu sa ocem mlade, da bi mu, recimo, naudio, jer knez Miloš je bio tipičan profil sadiste, rekli bi bihejvioristi.

A kad bi knez Miloš obećao da će za nekog isprostiti devojku, stvar se brzo završavala. Čauši iz konaka bi odneli vest koja bi pala na kuću kao grom kroz crep. Domaćin je znao kolika je cena da odbije kneza.

Trgovac Božić je prekratio sebi muke. Presekao je pred zoru, posle gomile ispušenih čibuka i ibrika kafe. Udao je ćerku protivno njenoj i svojoj volji.

Iza grubosti lica, Božić je krio zatajnost i zavereništvo. Podmuklost kao veštinu opstanka. Životni moto: kada medved juri po šumi – lezi i pravi se mrtav. Posle, kad medved zamakne, iskopaj mu rupu da u nju upadne.

Božićeve pare nisu mirovale. Pomagao je proterivanje Miloša, pa njegovog sina Mihaila i dolazak Aleksandra Karađorđevića na kneževski presto. U vreme vladavine Karađorđevića živeo je mirno, no, kad se Miloš vratio u Srbiju, nastali su crni dani za celu porodicu. Kuća je prodata trgovcu iz Skoplja, Ristu Hadži Popoviću, a trag porodici Božić se gubi u osvetničkom tumbanju Srbije.

P. S. Posle Hadži Popovića u kuću se useljava vajar Toma Rosandić (kršteno ime Tomaso Vincenzo), vajar skulptura Igrali se konji vrani postavljenih ispred Doma Narodne skupštine zatim je Božićeva kuća od 1924. „slikarska kuća“. dom i škola za slikare, da bi se 1950, u zgradu uselio Muzej pozorišne umetnosti.

*Odlomak iz knjige „Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda“ Nenada Novaka Stefanovića (preneto sa Fejsbuka)