У Ватикану откривено 390 доказа о покатоличавању Срба

Петог децембра 1621. лета Господњег римокатолички свештеник Пасквалин извештава у писму Ватикану да је крстио Николу Копчића “муслимана из Босне”, старог 17 година, а 25.октобра 1623. скадарски бискуп Доминик Андриаши шаље “радосну обавест” Светој столици да је превео у римокатоличку веру 305 православаца.

Ово су само прва два од укупно 390 ватиканских докумената о преверавању (унијаћењу) српског народа у 17. веку на простору Далмације, Херцеговине, Босне, Црне Горе и Србије које је угледни српски архивиста Марко Јачов (Бенковац, 1949. – Кастел Гандолфо код Рима, 8. јануар 2022) у Ватикану пронашао и потом сабрао у књигу “Списи конгрегације за пропаганду вере у Риму о Србима 1622-1644.”

Књига докумената ових дана живи други живот захваљујући заједничком подухвату Архива Војводине у Новом Саду и Српске академије наука и уметности у Београду (Одељење историјских наука). САНУ је, наиме, ово драгоцено Јачовљево истраживање објавила пре 36 година, а како је и прва петина 21. столећа обележена ратовима и сеобама, књига је поново ту да подсети наше младе научнике да добрано истраже историју предака како би потомцима оставили чврст оријентир.

Преверавање и однарођавање Срба у Млетачкој републици, Угарској и Хабзбуршкој монархији лежало је у основи политике тих држава. Верске и државне власти чиниле су све да православне Србе преведу у “јединоспасавајућу” римокатоличку веру и раније а нарочито од 1439. године на основу декларације о сједињењу цркава усвојене у Фиренци.

Према том документу “Света, Римска црква чврсто вјерује, да нико, који не припада католичкој цркви, не само незнабошци, него Јудеји, ни јеретици, ни шизматици, не могу ући у царство небеско, него ће сви поћи у вјечни огањ, који је спремљен за ђаволе и за његове анђеле, ако се пред смрт не обрате к тој Цркви”.

Током учесталих сеоба у 16. и 17. веку групе српских досељеника подвргаване су убрзаној верској конверзији под утицајем католичког свештенства, што је у пракси значило прихватање новог идентитета. То је било нарочито изражено међу Србима настањеним на поседима хрватских великаша у банској Хрватској, али и у крајишким подручјима.

Српска православна црква посртала је под теретом унијатских притисака од стране босанских фрањеваца, приморских бискупија, млетачких и аустријских католичких државних власти и, наравно, из самог Ватикана. Покрштавање је пажљиво евидентирано од 1622. када је у Риму основана Конгрегација за пропаганду вере (Congregatia de propaganda fide).

Упоредо су оформљени и пропагандни центри у Риму за школовање и преобраћење питомаца са Истока који су затим упућивани у унијатске мисије по православном свету. Они православни свештеници који су се опирали унијаћењу и у тајности су обилазили села да крштавају новорођену српску децу били су батинани и у ланце везивани.

У тим временима српско православље се називало “грчка вера”, “српска вера” или “јерусалимска вера”, а припаднике те вероисповести римокатолици су звали шизматицима.

У том духу папски визитор Петар Масарек 1623. године известио је Конгрегацију у Риму да је “неизбројив број шизматика у Србији, Бугарској, делу Босне и Угарској, који живе у неизбројивим насељима”. А мисионар Франческо де Леонардис 1640. моли папу и Конгрегацију за још већи број мисионара ради унијаћења Срба, јер на подручју од Цариграда до Истре и Хрватске, од свих хришћана пет шестина чине – православни Срби.

Задарски надбискуп Отавиан Гарзадора, пак, 17. децембра 1624. године у свом извештају о посети Боки которској обавестио је Рим да је Котор “са свих страна окружен Србима шизматицима”, а да су Кртоле и многа друга места насељена “Србима који су највећим делом шизматици”.

Према извештају которског бискупа фра Серафина са острва Хвара, мисионар у Рисну и околним селима превео је у римокатоличку веру “20 неверника и шизматика”. Такође, 25. марта 1628. године Конгрегација је одобрила барском надбискупу куповину једне куће у Скопљу са задатком да у њој за превођење у католицизам обучи четворицу или петорицу младих Срба.

Др Небојша Кузмановић са Марком Јачовом у Италији

Ватиканска машинерија радила је пуном паром, што је за последицу имало убрзан раст конгрегацијске архиве па је већ по истеку прве деценије њеног постојања први секретар Франческо Инголи почео да пише водич (Memoria Rerum) како би се истраживачи што лакше сналазили у овој документацији. Архив обухвата период од 1622. године до овдашњих дана.

Грађа писана на латинском и италијанском језику научним радницима први пут стављена је на увид тек 1903. године.

Ово сведочанство професора Јачова сведочи о насилном одузимању српског идентитета у периоду од две деценије. Процес унијаћења настављен је и у наредним вековима. Укупан збир наших поунијаћених сународника вероватно никада неће бити у потпуности сабран. У многим местима Хрватске, Херцеговине и Босне ту и тамо данас живе српска презимена, али не и Срби.

Важна је истина макар окаснела

Крајем прошле године др Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине, у Риму је проф. Јачову пренео поздраве великог српског историчара и академика Василија Крестића и предао му одлуку Управног одбора САНУ да са Архивом Војводине објави његове списе о Конгрегацији.

–Свестан сам да објављивање докумената из ватиканског архива у о покатоличавању Срба неће променити предрасуде које су стваране вековима о Србима, али сам, с друге стране, уверен да потреба за изношењем истине увек постоји, и да је наш задатак да то чинимо. На овај начин ћемо нашој деци оставити у аманет истину да Срби кроз своју хиљадугодишњу историју нису били завојевачи на својој земљи. За такву истину се проф. Марко Јачов борио више од педесет година – каже Кузмановић.

Serbian Emperor Stefan Dushan | Serbia, Serbian, HistoryЦар Душан није био оцеубица

Профестор Марко Јачов провео је 52 године истражујући архиве у Ватикану из разних области. Студирао је теологију на београдском Богословском факултету, дипломирао историју на Филозофском у Београду, као и на Католичком универзитету у Лувену у Белгији. Био је научни сарадник Института за историју у Београду и Института за историју у Новом Саду.

На препоруку владике далматинског Стефана, а уз сагласност патријарха Германа, 1969. године, послат је у Рим и Ватикан да у тамошњим архивима истражује и проналази документа везана за српску историју. Поред осталог, пронашао је документ који потврђује да српски цар Душан није био оцеубица.

ИзворНовости/Јованка Симић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.