У родном граду и цркви где је сахрањен Свети Никола

Свети Никола, познат и као Свети Николај Чудотворац, је рођен око 270. године у малом градићу Патара, у Ликији, недалеко од града Мира (данашњи град Демре, у Турској).

Ту је, у древној Мири, провео цео свој живот и у њој и умро… Без обзира на то што се још од 11. века његови земни остаци не налазе под окриљем сводова Саборне цркве Мирске митрополије у којој је сахрањен, ово свето место је и данас стециште хришћана из целог света.

Тако смо и моја породица и ја, 2002. године, када смо боравили у Турској, посетили ово свето место, вођени, између осталог, и тиме што је св. Никола и наша породична крсна Слава.

Свети Никола је рођен у изузетно богатој породици. После смрти родитеља, продао је цело имање и новац разделио сиротињи. Неко време је био свештеник у свом родном граду. Одликовао се и прочуо својим милосрђем. Касније је изабран за архиепископа Мирског…

Људи су га још за његовог живота сматрали светитељем. Призивали су га у помоћ при болестима, некој несрећи или немоћи. Приче и легенде о њему, о његовој доброти, о чудима које је учинио за помоћ људима, о онима које је спасио и усрећио, су учиниле да свети отац Николај постане и остане у читавом хришћанству један од највећих светитеља и буде назван Чудотворцем. Свети Никола је заштитник морепловаца, трговаца, стрелаца, деце и студената по целом хришћанском свету: на Истоку и на Западу.

Умро је 6. децембра 343. године. Велики празник Светог Николе се и слави тога дана (19. децембар по новом календару).

Сахрањен је у свом родном граду, у саборној цркви где су много година његове мошти и пребивале, све до 1087. година – 9 маја (22. маја).

Пошто су, у 11. веку (до овог догађаја), Турци заузели целу Малу Азију, црква са моштима великог свеца се практично обрела на територији иноверника. Зато се код хришћана појавила жеља да се његове свете мошти пренесу на територију под хришћанском управом.

Зато се, по предању, Св. Никола обратио у сну једном свештенику из Барија (данашња Италија) и саопштио му да не жели да му мошти почивају у „безбожничком граду“ и да оде у град Мира и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно тле. Овај је тако и учинио и прерушен у трговца са три брода пуна жита посетио град Мира и пренео мошти светитеља у Бари, где се и данас налазе.

Црква св. Николаја Чудотворца, у Мири, је била изграђена у 4-ом веку. У 9-ом веку су је опустошили и уништили Арапи да би је византијски Цар Константин IX, поново обновио. У њој су се у мермерном саркофагу све време до те, 1087.године, налазиле и мошти светог Николе.

За време турске владавине црква је била потпуно запуштена, уништена и практично заборављена. Цркву је поново „открио“, 1850-те године, руски путешественик А. Н. Муравјов, организовао скупљање средстава и откуп територије храма од Османске империје, а убрзо затим и делимичну реконструкцију.

Реконструкција је касније, у модерној Турској, настављена 1982. године и данас се ова, хришћанска светиња, налази у релативно добром стању.

Оно што је данас за њу врло карактеристично је то што је због земљотреса и неколико поплава, ниво пода цркве неколико метара ниже од нивоа околне територије…

На поду цркве се могу видети делови оригиналних византијских мозаика из разних периода њене историје, и део сачуваних и рестаурираних фресака.

Наравно да је централна тачка посете свих хришћанских верника саркофаг од белог мермера са богатим барељефом, у коме су се налазили мошти св. Николе, у јужном нефу цркве.

Оно што се тешко може наћи у информацијама о овој цркви је легенда коју смо чули на лицу места, а то је да многи верују да се мошти св. Николе и данас налазе у овој цркви, а да су у Бари однете кости сасвим другог човека.

Наиме, један од стубова цркве је, потпуно нелогично, окренут наопако, са капителом као основом стуба, а над њим се налази једина фреска са изображењем великог свеца. По легенди, плашећи се да ће неко украсти мошти св. Николе, верници су још раније сахранили његове мошти испод тог стуба, а стуб је окренут наопако да би се поставио тајни знак где се оне налазе. Многи целују овај стуб, верујући да је то истина, мада за то нема никаквог доказа.

P.S. Немам обичај да купујем “сувенире” по разним местима по којима путујемо (јер је то, углавном, кичерај) али смо овде, купили два минијатурна, лепо упакована, џакчића са земљом из овог града. Лукави локални трговци вероватно трљају руке, размишљајући о томе како “обичну земљу” тако добро продају наивним туристима… Али, у овом случају, то није важно… Чак и ако није баш преко тог грумена коракнула нога Светог Николе, сигурно је испуњена духом једног од највећих хришћанских светаца у историји… Светог Николе Чудотворца…

Написао: Владан Јевтић