У ослобођени Купрес сам ушао на транспортеру са тројицом Албанаца

Душан Марић потписник ових редова непосредни је учесник у борбама за ослобођење Купреса 1992. године, што је на аутентичан и потресан начин забележио у свом ратном дневнику

Пише: Душан Марић

6. април 1992.

Од пуковника Станислава Галића добијам задатак да специјална добровољачка чета 30. дивизије којом командујем наступа десно од главне колоне, правцем Сека – Мрњашица – Мрђебаре – Злосела. На задатак полазим у гуменим опанцима, вуненим чарапама, униформи Милиције Крајине коју сам донио са ратишта у Книнској крајини, поклон мог пријатеља Милана Мартића и са црквеним календаром у џепу војничке јакне.

Иако иду у своју прву ратну битку моји момци, углавном тек свршени средњошколци, добро су расположени.

Брзо и неопрезно, развијени у стрелце, прелазимо Секу и грабимо ка Мрђебарама. Срећом, не наилазимо на отпор. Тек покоји пуцањ. На врху Мрњашице заузимамо ров са митраљезом, стотињак метара даље у рову тројица мртвих хрватских војника…Нисам имао времена да се бавим тим несрећницима, али сам закључио да су погинули од гранате.

Са нама, лијево од нас, садејствује 3. батаљон 11. бригаде, састављен од резервиста из Босанског Петровца, под командом капетана Кесића.

У 7 часова ујутро српска артиљерија из Благаја, којом командује потпуковник Совиљ (кодно име које је коришћено у систему командовања радио везом „Олуја“) отвара жестоку ватру по Растичеву, Злоселима, Османлијама и Олову. Нешто касније почиње напад тенкова и пјешадије. Главне снаге, које чине тенковска чета („Купрес“), самоходни вод ПВО (праге) под командом капетана Миленка Вучића („Олуја 1“), „мартићевци“ из Шипова, добровољачки батаљон, са „белим орловима“ под командом добровољца Српске радикалне странке Јове Остојића („Соко“), шиповачки батаљон 13.бригаде („Козара“), наступају у захвату пута Благај – Растичево – Злосела – Купрес

У исто вријеме, на другој страни купрешког ратишта, уз подршку тенка и транспортера, којима Срби не могу да парирају јер немају противоклопна средства и новопристигле батерије МБ 120 мм из Томиславграда, Хрвати заузимају јужни дио Купреса, насеље Кратељ. Пале куће. Међу српским браниоцима има доста погинулих, неколико десетина их се предало. Предали су се и српски територијалци у Беговом Селу и Оџаку. Одводе их у сабирни центар у творницу текстила „Квалитет“. Из творнице ће их сутра ујутро преко Купрешког поља, пешке, одвести у логоре у Западној Херцеговини и Хрватској, у којима ће 19 несрећника бити убијено. Остали ће бити размијењени након звјерске тортуре, послије које ће већина њих остати трајни инвалиди.

У градским борбама које су почеле јуче и Хрвати имају четворицу мртвих и више рањених. Око девет сати почала је киша, која је падала цијели дан.

Многи Срби покушавају да у групама или појединачно напусте опкољени град, углавном преко Мале Плазенице. Многи у тим покушајима и гину. Уместо да их заробљавају, хрватски територијалци без милости убијају своје комшије.

Ново Трифуновић, заменик Душана Марића на месту комнадира специјалне добровљачке чете, са саборцем ратне 1992. године на Купресу

Иако по њима осим пешадије дејствује и један тенк, групе одважнијих Срба јуначки бране неколико стамбених зграда, зграду поште, дом здравља….И не помишљају на предају.

Група угледних муслимана на челу са Сафетом Пилићем и Хрватом Ратком Ребрином телефоном и довикивањем позива Србе да заједно изађу из опкољеног града. Уз објашњење да неће да учествују у межусобном рату. Двадесетак Срба, мушкараца и жена, пристаје. Док колона иде ка излазу из града, поједини Срби се предомишљају и враћају у град, да подјеле судбину Срба који су одлучили да се боре.

На излазу из Купреса, код Вилиних кућа, колону дочекују купрешки Хрвати. Србе мушкарце издвајају из колоне и затварају у подрум куће Миленка Виле, у који неколико часова касније улази један хрватски војник и отвара ватру по заробљеницима. Неки су одмах убијени, други су издахнули касније. Од њих десет, преживио је само један, Марко Милиновић.

Тог дана у Купресу и околини убијено је 26 Срба – 25 припадника ТО Купрес (већина је већ била мобилисана у 19. бригаду ЈНА) и један цивил.

Злосела и прилазе Купресу, осим купрешких сатнија, бране постројбе ХОС-а и ТО из Томиславграда, Посушја, Горњег Вакуфа и Бугојна.

Тенковска чета и праге лако разбијају хрватске снаге у Сухови (у којој заробљавају већу групу слабо наоружаних бранилаца) и прије 11 сати улазе у Били Поток. А до поподневних сати избијају у Османлије, гдје се лијевим крилом спајају са добровољцима из Србије и шиповачким батаљоном 13. бригаде, који су наступали правцем Сухова – Ратковине.

Моја јединица и Петровчани смо се, због брисаног простора испред села, мучили са браниоцима Мрђебара, али када смо у битку увели бестрзајни топ, који је дејствовао са Мрњашице, отпор бранилаца је престао и они су побјегли у правцу Злосела, осим тројице које смо заробили. Два брата близанца из Посушја и један територијалац из Бугојна. Сва тројица су преживјела заробљеништво.

У борбама за Злосела погинула су два, а рањена четири српска борца.

Погинуло је више од 30 припадника ХОС-а и цивила из Злосела и околине, а 106 војника и цивила из Злосела и Османлија је заробљено. Заробљни хрватски војници и цивили су камионом пребачени у школу у Новом Селу, гдје су послужени водом, цигаретама, а дјеца и наполитанкама. Увече су аутобусима одвезени у затвор у Книн. Троје старијих цивила је умрло у книнском затвору, неколико припадника хрватских постројби је подлегло мучењу у книнском затвору или је убијено.

Води се битка и за Равно. Хрвати нападају из правца Прозора, Звирњаче и Шујице, али добро организованом ватром са Равашнице и висова изнад Мушића мјештани их спријечавају да уђу у село. Четворица младића из Равног поново праве диверзију и на Бунарића коси нападају један транспорт оружја. Војнике у пратњи убијају, камионе пале, а у Равно пребацују богат плијен: више стотина калашњикова, неколико десетина хиљада метака, униформе…У акцији је погинуо Михајло Ћупина.

Европска заједница је признала БиХ као независну државу. И тако пресудила да се рат у БиХ може рјешити само на два начина: наставком борби или српском капитулацијом. А нама капитулација није падала на памет.

7. април

По ноћи у Благај стижу први бјегунци из Купреса и доносе вијести о крајње критичном стању у граду и великим људским губицима.

Рано ујутро купрешки Хрвати своје заробљене комшије Србе, њих више од педесет, свучене у доњи веш и босе, у колони, пјешице, одводе у Шујицу. Међу заробљеницима је и православни свештеник Зоран Перковић. На Стржању Жарко Живанић је покушао да побјегне, али је убијен.

Из Шујице, Срби ће бити одведени у логоре у Западној Херцеговини и Хрватској. У сплитској Лори, логорима у Задру, Љубушком, Вргорцу и Дувну биће подвргнути звјерском мучењу, какво нормалан људски мозак не може ни да смисли, а камоли чини. Тројица су подлегла свакодневном батињању, а њих 16 убијено и закопано на непознатом мјесту.

Рано пријеподне настављена су нападна дејства ЈНА према Купресу. У борбу су уведена и два преостала батаљона 13. бригаде – 1. мркоњићки и 2. кључки.

Непосредну команду над јединицама у нападу преузео је Лисица, који се претходно вече вратио из Книна али је целом операцијом и даље командовао пуковник Станислав Галић.

Ово наглашавам из разлога што је касније, као што то у историји често бива, сву славу за ову војну операцију Лисица приграбио себи а Галић једва да је негдје и поменут.

Младић им је на располагање дао 9. оклопни батаљон под командом потпуковника Миле Аћимова. Око поднева Аћимов са осам тенкова и оклопним транспортерима стиже у Били Поток, гдје се посаде у ходу попуњавају са нас 13 бораца чете из Благаја. Остали припадници моје јединице су одбили да пођу у акцију. Хрвати су примјетили груписање у Билом Потоку, па су га засули жестоком ватром хаубица из Шујице и монобацача од Поганца.

Лисица, који је већ мало више попио, издаје наређење да новопридошли тенкови не иду цестом кроз Злосела, већ пречицом, преко ливада, право на Османлије и Купрес. Он сједа у трећи по реду тенк, у којем се налазио и Аћимов. У јединици углавном млади војници, међу њима много Шиптара и Мађара.

Ја и Јово Кнежић смо распоређени у оклопни транспортер чију посаду чине тројица Албанаца. Наши домаћини расположени, орни за битку, објашњавају нам како да дејствујемо кроз отворе на возилу и храбре да се не плашимо.

Већ имам ратно искуство из Книнске крајине, не плашим се, страх ми није својствен, а Јови још мање.

Српске снаге које надиру ка Купресу сада на располагању имају 17 тенкова Т-55, 8 оклопних транспортера, 5 борбених возила пјешадије и 5 “прага“.

Посљедњи отпор који су Хрвати пружали са Чардачице, из правца Мајдана и са падина Мале Плазенице и Поганца разбијен је око 14 часова, послије чега тенкови улазе у Купрес.

Нешто касније, лијево од саобраћајнице у град је ушао кључки, а десно од ње мркоњићки батаљон.

Наш транспортер је на Башинцу имао судар са тенком, покварен је, па смо под снажном ватром из правца Мајдана морали да претрчавамо у други.

У

Купресу су нас дочекали преостали браниоци центра града, преплашени цивили и тијела убијених територијалаца. Испред кафане „Центар“ на тротоару мртва млада и лијепа дјевојка. Кажу да је то Иванка Чолић, кћерка власника кафане. Моји војници, који је познају, жале, кажу да је била добра дјевојка. Њу нисам познавао али сам као средњошколац у џубоксу у тој кафани, заједно са својим школским друговима Владом Марићем, Србином из Доњег Малована и Хрватима, Бранком Раштегорцем из Горњег Малована и Јозом Куном из Растичева, много пјесама одслушао. Најчешће су то били хитови група „Бони М“ и „Абба“.

Али ко да мисли о једној хрватској дјевојци, када су улице пуне лешева убијених Срба. Мојих пријатеља. Комшија. Шпиро Боснић, Стеван Лугоња, Недељко Јарчевић, Влајко Даниловић, Војислав Канлић, Лазо Контић….

У Купресу је пронађено двадесет мртвих Срба, док судбина више од 100 територијалаца и цивила није била позната. Касније, већина њих ће бити пронађена или жива у логорима у Хрватској и Западној Херцеговини или мртва у околини града. Неки од убијених су били видно масакрирани.

На лијевом крилу, шиповачки батаљон је без отпора заузео Мала купрешка врата и избио на падине Мале Плазенице.

На десном крилу, петровачки батаљон је из Мрђебара ушао у Стражбеницу, јужне и западне ободе Злосела и остао да покрива тај простор.

Хрватске снаге су се повукле према Ботуну и Кукавицама, гдје дио бораца покушава да организује одбрану. Већина бјежи у Бугојно и Томиславград.

На јужном дијелу купрешког ратишта, току пријеподнева, Хрвати су са једним тенком Т 55 и транспортером, те водом пјешадије, ушли у небрањени Рилић, из којег су се српски територијалци и народ повукли у шуму изнад села.

Бјежећи из Купреса преко Кудиља, у правцу Равањских врата, мања група хрватских војника у шуми Омар наилази на збјег Срба из Рилића и Занаглине. У окршају гину тројица територијалаца из Занаглине и тројица бојовника.

У одвојеној акцији хрватских војника на другој страни шуме гину двојица територијалаца из Рилића.

Од 3. априла и почетка извођења дејстава према Купресу до 7. априла увече јединице ЈНА које су нападале из правца Благаја имале су петорицу погинулих, 12 теже и 36 лакше рањених војника.

Хрвати су маљуткама оштетили три тенка.

Неколико часова након ослобађања, у сумрак, у Купресу почиње пљачка. Прво друштвене имовине, а затим хрватских, муслиманских и напуштених српских кућа и станова. Предњаче добровољци из Србије, који су стамбене зграде према Беговом Селу прогласили за забрањену зону, поставили су чак и пунктове, да на миру могу да пљачкају. У стопу их прате добровољци из Шипова, а не заостаје ни дио мјештана. Разваљују се врата, разбијају излози продавница у главној улици, пљачкашке групе упадају у пошту, банку, јавна предузећа…Прво се краде техника, а затим све редом.

Десетине украдених аутомобила (укључујући и српске) напуњених украденом робом у току вечери и ноћи одвезено је у правцу Шипова, до којег поједини „ослободиоци“ праве по више „тура“.

Скупштина српског народа у БиХ на засједању у Бањалуци прогласила je независност Српске Републике БиХ, која „може ступити у заједницу са другим субјективитетима у Југославији“. Биљана Плавшић и Никола Кољевић информисали су Скупштину да су поднијели оставке на чланство у Предсједништву БиХ.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.