Tихо срце монашке државе
Кареја није манастир, нити обично насеље. Она је према записима бројних путописаца – сабориште, управно и духовно средиште Свете Горе, место где се вековима укрштају молитва, послушање и поредак.
За разлику од затворених манастирских целина, Кареја живи отворенијим, али не и мање строгим ритмом. Oвде се осећа да је монашка држава и даље жива заједница, а не музеј прошлости. На то нас подсећају и поједини возачи камионета и других мањих транспортни возила који се понекад нервозно „провлаче“ кроз веће групе ходочасника.
Нервозни и мање пажљиви возачи не могу дa покраре утисак да у Кареји влада вековни склад. Камене зграде, стари конаци и калдрме нису импозантне грађевине, али имају исконску патину.
У продавнцима где се често купује храна и пиће на велико може се пазарити уз помоћ кредитних картица. Исто важи за пекаре и кафанице, у којима се окрепљују ходочасници док чекају превоз до неког од манастира.
У Такав простор ушла је и ходочасничка група од једанаест Срба, коју је као духовник предводио презвитера Оливер Суботић, управник Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. У групи су били професори, лекари, бивши спортисти и пословни људи – људи различитих животних путева, али са истом потребом да се, бар на кратко, нађу у простору где се човек не мери функцијом, звањем или успехом.
У једном од путописа записано је да у Кареји све делује тачно како и где треба, без вишка и без наглашене симболике. Уверавамо се у истинотост тих речу, јер у том привидном минимализму налази се достојанство једног простора који не мора ништа да доказује – јер му је улога одавно утврђена.
У самом средишту Кареје налази се Протатон, древна црква посвећена Успењу Пресвете Богородице, духовна осовина читаве Свете Горе. Око ње се не гомила светина, нити се чује ужурбаност. Људи улазе тихо, задржавају се кратко, као да и сам простор готово у тоталном мраку (светлост долази само са неколико кандила и једног од више десетина полијелеја).
То даје човека меру – у кретању, у молитви, у присуству. Кареја је и седиште Свети прот и Протата, највишег управног тела атонске заједнице. Овде се доносе одлуке које се тичу свих двадесет манастира, али без спољашњих обележја власти. Нема раскоши, нема дистанце – власт се овде осећа кроз одговорност, а не кроз форму, да је Грчка у Европској унији.
На Светој Гори не важи законодавство ЕУ, јер женама забрањен приступ. Посебан слој Кареје чини њена свакодневица. Мали дућани са основним намирницама, скромне ресторани, занатске радње и продавнице монашке опреме сведоче да је ово место где се живи, а не само бо рави.
И ту, на прагу неке кафане (зову их – трпезариј )или у пролазу између конака, често се може видети мачка – тихи, готово неизоставни становник Кареје, и целе Грчке као равноправни неизоставни део њене свакодневне сцене.
Архитектура Кареје је слојевита, као и њена историја. Византијски камен, касније доградње, скромне фасаде и понека звонара не стреме визуелној доминацији. Један професор београдске Богословије, напомиње да је ту све у функцији трајања. Чак и звуци – кораци, гласови, звонце са неке капеле, пригушена светлост у храму – делују мистично.
Ко је посети, схвати да је Света Гора више од манастира – да је то уређен, али жив организам, чије срце куца управо у Кареји, где се доносе административне одлуке од значаја за целу целу Свету Гору.
Текст и фотографије: Предраг Т. Савић, адвокат и писац
