Прогон, емиграција и делимично исправљање неправде (15)

Анатолије Ивановић после Другог светског рата нашао се на удару комунистаа, који су му одузели сву имовину и прогласили га ратним профитером због чега је био приморан да емигрира у Јужну Америку, где је и умро, а за утеху његових потомака суд у Београду пре десетак година га је рехабилитовао

 Књига „Господар књига“ Предрага Савића, која је већ изазвала велико интересовање читалачке публике и стручне јавности, у овом последњем 15. наставку фељтона прати одлазак Анатолија Ивановића у емиграцију због прогона комуниста и делимично исправљање неправде његовом рехабилитацијом пред Вишим судом у Београду 

После Другог светског рата судбина Анатолија Ивановића Прицкера ушла је у нову, дуготрајну фазу правне и историјске неправде. Његов животни пут — обележен са три егзила, три конфискације имовине и трајним сумњичењем од стране различитих режима — завршен је у тишини емиграције. Тек много деценија касније добио је делимични правни епилог.

Нове комунистичке власти у Југославији прогласиле су Анатолија Ивановића ратним профитером. Сва имовина му је конфискована 1946. године, искључиво из идеолошких разлога, чиме је из јавног живота потиснут и његов значајан допринос српској култури и издаваштву.

Такав положај „аутсајдера и оклеветаног“ био је последица дубоког унутрашњег раскола у српском друштву после 1945. године, када је једна, национално оријентисана струја идентитета потиснута, а њени носиоци уклоњени из јавног живота и проглашени домаћим непријатељима, класним противницима и издајницима. Породица Ивановић нашла се управо у тој групи — означена као буржоазија и класни непријатељ.

У таквим околностима Ивановићи су били приморани да емигрирају из Србије. Након рата 1946.године, кратко су боравили у Паризу са намером да оду у Сједињене Америчке Државе, али су стицајем околности свој емигрантски пут завршили у Јужној Америци. Анатолиј је умро 1953. године у Бразилу, где му усред претпљених неправди препукло срце.

Преломни тренутак у исправљању историјске неправде представљала је судска рехабилитација. Виши суд у Београду, поступајући по захтеву предлагача Анатолијевр праунуке Саре Соломон Ивановић из Каракаса, Венецуела, коју је заступао адвокат Предраг Савић, донео је решење којим је усвојен захтев за рехабилитацију покојног Анатолија Ивановића.

Суд је утврдио да је над Анатолијем Ивановићем извршен прогон из политичких и идеолошких разлога и да су одлуке послератних органа — укључујући пресуду о конфискацији Среског народног суда за Трећи рејон града Београда Кн. бр. 664/46 од 04.07.1946. године, пресуду Окружног народног суда за округ Београдски Кио 13/46 од 21.02.1946. године, закључак о спровођењу истог суда Секв. број 245/46-7 од 15.03.1946. године и решење Кно 40/46 од 02.07.1946. године — ништаве од тренутка доношења.

Истим решењем суд је констатовао да се поништавају све правне последице наведених одлука, чиме је формално исправљена неправда учињена Анатолију Ивановићу. У делу захтева који се односио на поједине закључке суд је одбио предлог, али је суштински утврђено да је реч о жртви идеолошког прогона.

Ова судска одлука представља један од кључних тренутака у правном расветљавању његове судбине.

У поступку реституције који се пред Агенцијом за реституцију у Србији води под бројем 46-39795/14, Агенција је од наследника покојног Анатолија Ивановића захтевала да прибаве потврду из Боливаријанске Републике Венецуеле да нису обештећени у тој држави.

Међутим, како је потврђено у званичном одговору венецуеланских органа, такве потврде се у Венецуели не издају у формалном административном смислу. Уместо тога, наследницима је достављен званичан допис Главног државног надзорног органа Боливаријанске Републике Венецуеле у коме се јасно наводи да Венецуела никада не обештећује имовину коју су одузеле друге државе, нити признаје било какву одговорност за имовину конфисковану ван њене територије.

У одговору венецуеланских власти изричито стоји да Венецуела „не може признати чињенице и догађаје у којима венецуеланска држава није учествовала“.

Истовремено је потврђено да је унука Анатолија Ивановића, Валерија, држављанка Венецуеле. Она, међутим, не поседује извод из матичне књиге рођених, јер је рођена у време када је њена породица започела егзодус из Београда и напустила земљу, услед чега њено рођење никада није формално евидентирано у српским матичним књигама.

Пуномоћник наследника адвокат Предраг Савић, доставио је Агенцији за реституцију и овај доказ, указујући да немогућност прибављања појединих докумената у формалном облику не може и не сме бити разлог да се поступак реституције годинама држи у блокади, тим пре што постоји документ који материјално потврђује да обештећења у Венецуели није било.

У поднеску је наглашено да се целокупна документација већ налази у списима предмета и да више не постоји правна препрека да Агенција за реституцију донесе одлуку и оконча поступак који траје дуже од једне деценије.

Случај породице Ивановић тако и данас представља упечатљив пример како се историјска неправда исправља споро и делимично — најпре кроз рехабилитацију, а затим кроз дуготрајну борбу за реституцију одузете имовине.

(Крај)