Тамо нисам, а овде ме нема

ПИСМА ИЗ ШВЕДСКЕ (3)

Пише: Горан Малбаша

Откако је века и света, људи се селе. Из села у град, из града у град, из државе у државу. Никада, стога, ова работа није представљала нешто велико, још мање необично, и поред храбрости коју су морали имати сви који су решили да сунце родног неба замене неким другим, туђим. Ипак, сама храброст често није била довољна. Уљуљканост незнањем о суштини путовања, а не храброст, била је главни покретач за многе.

Греше сви они који мисле да ће променом животне средине решити своје животне проблеме. Решиће неке од њих, али ће на место сваког решеног проблема доћи нови, који у домовини није постојао. Другим речима, количина проблема ће остати иста, само ће се њихова природа променити. Зашто је то тако? Зато што човек, где год да оде, никада не може побећи од правог узрочника свих својих недаћа – себе самог. Баш попут сенке која га увек прати – и када хода по асфалту и када хода по трави – не нестајући никад и мењајући једино свој облик у зависности од тла по којим се вуче.

И као што се човек ослобађа своје сенке тек онда када је обасјан светлошћу са свих страна, тако се ослобађа и својих мука тек онда када пронађе светлост у властитом срцу. Пут у другу земљу више је пут ка самом себи него промена географске дестинације. У почетку, то се не види. Нова средина се разликује од оне које сте напустили – други људи, други закони и обичаји, друга клима и стандард… али сте ви остали исти. А онда, тихо и ненаметљиво, нова средина почиње да вас обликује према себи, будећи у вама природе налик себи самој, и гасећи, у исти мах, све оно што сте до тада били а што новим околностима никако није својствено, а ни разумљиво.

Самоме себи почињете да личите на калемљену воћку којој је усуд доделио припадност једној врсти, једној земљи и једним коренима, а онда се, тај исти усуд, предомислио и окренуо вас у другом правцу, ка неким другим плодовима, различитог имена од имена стабла које је ту некад засађено. Попут јабуке која рађа на коренима и стаблу крушке. Али то је само почетак. Нејасни дамари у души које осећа свако ко путује, временом се разбуктавају у игру којој многи никада не сагледају краја.

Прво се јавља одушевљење. Опојни дах новог света кочи мисао и распламсава душу, пуштајући радост да несметано цури из ње. Благословљени незнањем о тамним и тешким странама новог света, новопридошли осећају срећу којој је тешко дати име, још теже разлог, и која нема потпору у реалним догађајима и чињеницама. Попут дроге, нова средина у почетку делује опојно. А онда се као осека опијеност повлачи откривајући оштре хриди животне реалности у новом свету на које се човек лако насуче ако није опремљен вером, стрпљењем, храброшћу, борбеношћу и спремношћу на жртву.

Упознавањем нове земље човек упознаје и себе самог због чега, некад са радошћу а некад са жалошћу, посматра сопствену трансформацију и рађање неког новог „ја“. Сваки нови изазов, нова је смрт и ново рађање. Временом тај нови „ја“ толико ојача да на човека који је кренуо на пут више не гледа као на себе у прошлости, већ као на посве другу особу. Затим наступа нови талас опојне плиме, само што она сад није изазвана новим светом већ домовином. Човек више није способан да домовину сагледа реалним очима, већ је гледа као што је некада гледао нови свет – бајковито и слатко, без трунке осуде или макар утемељене критике. Нови свет му се сад чини туђ, неприкладан и хладан, а домовина као некаква давно изгубљена срећа.

Проблеми у домовини коју су натерали човека на пут више не станују у његовом сећању па он види само оно што жели да види, истину или обману, свеједно, битно је да је слика родне земље лепа и да прија срцу. Самопрекор и кајање, постају станари у путниковој души. Временом, неки привремено а неки заувек, људи се враћају у своју земљу. Нови свет, ма колико да је био великодушан и гостољубив, никада није успео да до краја обрише осећај и етикету странца из путниковог срца. Зачудо, то више не може ни домовина. Једном странац – увек странац. Како у туђини, тако и у домовини.

Већ првим кораком по родној земљи опијеност њоме почиње да јењава, стари проблеми се буде а нови свет више не личи на хладну туђину већ на неразумно пропуштену шансу. Нови самопрекор и кајање се усељавају у душу. И тако, живот нас мучи и бруси. Докле? Ваљда дотле, док човек не прозре ову игру у којој се опијеност, борба, разочарање, успех и неуспех, радост и туга… међусобно руше, сустижу и циклично смењују у његовом животу.

Домовина и туђина су само играчи који се поигравају с човеком, а живот селектор који често мења тактику али никад не прекида игру. И ваљда дотле, док не схватимо да лек за своје немире нећемо наћи ни у новом свету ни у завичају већ у скривеним одајама сопственог срца. Ко у томе успе, цео ће му свет бити домовина. Они други, остаће странци, занавек и свугде.

„И без путовања човек може да упозна цео свет. И без гледања кроз прозор човек може да види пут неба“
Лао Це

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.