Српство и слобода

Једно без другог било је назимисливо. Тако је настала Црна Гора. Од Светог Владимира све до “блаженог” Јосипа највећег гробара српског рода. Од десетак идентитета које је користио питање је да лу ће се икада сазнати онај прави – скривен у Ватикану где је можда и сахрањен инкогнито. Иза себе је оставио више задужбина отелотворених у нове нације и државе.

Црногорци су се национално испилили испод његовог шињела. Претходно је трасиран пут од Куновог присоја, Пасјих и девојачких гробаља, Зиданог моста, Кочевја…

Преваспитавање се наставило Голим отоком у ком је највише полазника и процентуално и бројчано стизало из Црне Горе.

Срба наравно.

Од када постоји Црна Гора Црногорци су се својим српством дичили.

И то без фалширања!

То је био аманет који се преносио са колина на колено. Српство и слобода, чинили су један народ, без окова и ланаца. Јединствен по много чему, али по српству и слободи највише.

Има ли већег и умнијег националног идеолога и пропагатора српског свејединства од Његоша!? Од недавно преведеног на црногорски језик.

“Они се тако нису осећали, српство је било синоним за православље”, рекли би новоцрногорци, тумачећи националну припадност предака, чији гробови их, као и комплетно материјално и нематеријално наслеђе, демантују.

Српством су се бранили од моралних болести. Издаје и превере:

“Млијеко те српско огубало”. Иста је клетва била мајчинска и отаџбинска.

Слобода је представљала све, а највећи ниво слободе је јуначка смрт.

Бога су поштовали али су се јунаштву клањали.

Себе су сматрали племством и чуварима косовског завета и осветницима Косова!

Сви путеви су их водили онамо намо “за брда она оружан једном мораћу по’ћ”, како се поетски заветовао, краљ Никола, а народ је као химну пригрлио, његову песму “Онамо намо”, којом ме успављивала моја прабаба Илинка Шајова.

Црногорци су се тукли с’ Турцима да би их уз гусле опевали.

Обилића медаља је припадала обилићима а за гусле се живело и умирало. Чије огњиште, гусле не распламсају неким стихом такви као да се нису ни рађали. Синови црних брда одгајани су са свешћу да су другачији од других, што није само последица славољубивог наслеђа и склоности самохвалисању!

Међутим, показаће се да су несразмерно гласнији од окружења.

Српство их је надахњујуће бодрило да би се изборили са суровошћу у коју су, штитећи га, добровољно одступили.

Слобода им је била једина оступница, а српство уточиште.

Једно од другог се нису одвајали и дичили једно другим под небеском и капом са четири оцила.

То је једина капа на којој је исписан завет живота:

“ Само слога, Србина спашава”!