Српска тробојка и браћа Хрвати на Вран планини

Пише: Душан Марић

Колико ме служи памћење, мада му је све мање веровати, мислим да никад на једном месту нисам видео пет лепших конобарица него у ресторану Стаза на Блидињу, величанственом парку природе између Чврснице и Вран планине, у Западној Херцеговини. А пут до тога да у недељу 8. маја, на Марковдан, са друштвом уживам у херцеговачком вину, које служе Џенана и њене шармантне другарице, водио је преко брда и долова, преко херцеговачких врхова виших и од 2000 метара.

Вече раније, други дан Ђурђевдана, наше крсне славе, мој брат од тетке Перо Крндија и ја смо усагласили став да се у последња три дана много јело и још више пило, на што је он констатовао да би због трошења калорија и трежњења било добро да се испнемо на неку планину.

Идеја ми се допала, па сам одлучио да повратак у Србију одложим за један дан. Планине кандидати за успон биле су Враница, Осјеченица, Велики Шатор и Велики Вран. Након консултовања са Гуглом, одабрали смо ову последњу, високу 2.074 метра.

Тог дана у овом делу БиХ небо се отворило, киша је лила као из кабла, па смо консултовали и интернет најављиваче времена. По њиховој најави недељно јутро ће бити промењиво облачно и без кише, која ће почети падати око 11 часова. Довољно. Важно је да се на врх планине попнемо пре кише, а за силазак није ни важно.  Зовемо и нашег другара Станка Павковића из Ракитна код Посушја. Каже да су јужне падине Вран планине углавном копне, северне стране су прекривене дебелим снегом и да нам од нашег села испод Великог Виторога до Блидиња треба сат и по времена добре вожње. Чуо је да је најбоље да успон започнемо од места познатог као Дива Грабовчева, неколико километара од мотела Хајдучке врлети.

Мој отац Зарија се прекрстио, уз следећи коментар:

-По богу брате, сто пута ти је паметније да сутра лежиш и одмараш.

Из наших Шеменоваца кренули смо у пола шест ујутро. Јутро је, недеља, нема саобраћаја, па је то други разлог да возим брже. Први је журба да претекнемо кишу.

У Купрес стижемо за 20 минута, у Шујицу за пола сата. Пут преко Дувањског поља нас води кроз села. Мокроноге, Срђани, Рашћани, Мандино Село, Липа, Конгора…Села у којима више нема Срба.

На пространству између Малована, Тушнице, Медине, Грабовице и Љубуше, где су пре два века чинили већину становништва, Зелена, Карана, Ћевапа, Савића, Павлица, Мишковића, Важића, Милисава, Станића, Станишића, Талића, Вуковића, Билановића, Зечевића и других Срба има само у траговима. Углавном у натписима на крстовима по сеоским гробљима.

Највећи део је прво покатоличен, а затим преведен у Хрвате, део је родни крај напустио у потрази за бољим животом, неколико стотина је окончало под усташким камама и у јамама а оно што је преживело геноцид у Другом светском рату и послератне миграције протерано је из Дувна у рату од 1992 до 1995. године.

По пописима становништва из 18. и 19. века Срби православни и Срби католици чинили су већину становништва, да би по попису 1910. године Срба у дувањској општини било само 1.222 или пет одсто.

У Другом светском рату, у три наврата, први пут крајем јуна (видовдански покољ), други пут 1. августа 1941. године (илиндански покољ), трећи пут у септембру 1942. усташе су убиле и у јаме око Дувањског поља убациле 282 Срба. У јаму Слипица код Горњег Бришника убачено је 129 Срба из села Цебаре.

У јаму су бачени сви сељани, укључујући и децу у колевци. Најмлађе дете имало је два месеца. Над јамом и у јами окончан је живот 17 породица Зелен и седам породица Витезовић.  Злочин је преживела само Мара Зелен која се успела сакрити у житу и њен муж Стево који је успео да жив изађе из јаме. У јаму у Тушчића гају на планини Камешници убачено је 78, у јаму Каурска на планине Паклине 25, у јаму Голубинка на планини Грабовици 25 Срба…

У последњем рату, срећом, није било масовних покоља. Уместо у јаме Хрвати су своје комшије Србе прво држали у Рашћанима, селу које су претворили у сабирни центар, а онда их протерали….Као што смо и ми већ у априлу 1992. године Хрвате протерали са Купрешке висоравни.

Након рата од 1992. до 1995. у Томиславграду је остало тридесетак Срба, већином старих или оних у национално мешовитим браковима. Већина је у међувремену умрла или се одселила, тако да у овој општини сад има десетак Срба.

На шумовитом превоју између Дувањског поља и Блидиња дочекује нас јака киша. Више од ње брину нас појасеви магле који се вуку између планина. На раскрсницу путева код прелепог Блидињског језера, које се разлило по пољу између Чврснице и Врана, стижемо у пола седам. Језерска вода бистра као очи виле загоркиње. Иза језера, као зид, уздиже се масив Чврснице, окован снегом, који је окопнио само по осунчаним косама.

Десно пут води ка Посушју, ми скрећемо лево према Прозору, Јабланици и долини Неретве. После пет-шест километара вожње кроз Дуго поље, као длан праву равницу, дугу око 12 а широку 3-4 километра, застајемо пред мотелом Хајдучке врлети. Да се „пријавимо“ и сазнамо којим стазама и богазама се планинари пењу на планину, која се стрмо уздиже одмах изнад мотела. Врата закључана. Са унутрашње стране лаје пас. Стигли смо прерано. Зовем Станка, није доступан. Вероватно, мученик, након што су му пре две године, у новогодишњој ноћи, јавили да се међу осморо младих које је у викендици у Трибистову код Посушја угушио плин налази и његова кћерка Жана, пре одласка на спавање искључује телефон.

Пада одлука да идемо насумице. Стотинак метара иза мотела, од асфалтног пута за Јабланицу лево се одваја широк макадамски пут ка Прозору. Циљ нам је поменута Дива Грабовчева. Место је добило име по Диви, девојци из хрватског народа, која је ту сахрањена.

Девојка је рођена око 1660. године. Запала је за око младом турском властелину са Купрешке висоравни Тахир бегу Копчићу. Имала је двадесетак година када ју је бег запросио. Она није пристала на удају за муслимана. Нешто касније, бег је у прошевину послао своје људе. Нашли су је код оваца. Девојка је поново одбила удају за „Турчина“. Трећи пут у прошевину је поново дошао бег лично. Нашао је девојку и, након што је поново одбијен, убио је ножем. Покопана је на месту убиства, на Вран планини. Временом, њен гроб, крај којег је пре 24 године подигнут и споменик, је постао место ходошачћа а сваке прве недеље у јулу на том месту католички свештеници служе свету мису којој присуствују хиљаде људи. Дива је добила део херцеговачког крша и вечно дивљење свог народа а на бега Копчића са Купреса подсећа истоимено село на пола пута између Бугојна и Доњег Вакуфа.

У последњем рату Хрвати су овај пут назвали путем спаса, јер је био њихова једина веза између Западне Херцеговине и Хрватске, с једне и Средње Босне, на другој страни. Овуда су војску, технику и потрепштине пребацивали из Посушја, Ливна и Томиславграда у Раму, Прозор, Горњи Вакуф и даље према Витезу и Жепчу. Онај ближи пут, који од Томиславграда до Раме води преко Паклина и Равањског поља, је био врло ризичан јер смо тај пут ми тукли са својих положаја у Равном. Касније, након договора између Радована Караџића и Мате Бобана, већину транспорта су вршили преко Равањског поља.

После два, два и по  километра, споре вожње по не баш добром путу, пробијеном кроз камен и доласка на северну страну Вран планине одлучили смо да се вратимо, да сусрет са вечном кућом несрећне девојке оставимо за неки други пут а да стазу за успон на Велики Вран тражимо ближе Хајдучким врлетима. На ту одлуку је утицало то што је снег у шуми крај пута био све дубљи, па смо закључили да би успон тим правцем потрајао цели дан. Ако би уопште успели да нађемо стазу.

Поступили смо добро. У повратку, мање од километар пре мотела, нашли смо почетак планинарске стазе. Паркирали смо аутомобил крај пута, на брзину се пресвукли и почели са успоном. Перо је са собом понео пола литра ракије, ја пола литра одличног црног вина из Велике Хоче, божанско дело метохијске земље и честитог метохијског Србина Златка Накаламића. Сат показује седам сати и 11 минута.

Наметнули смо себи жесток темпо. Наруку нам је ишло што смо се пењали уз косу изложену сунцу на којој није било снега и што је стаза неуобичајено добро обележена, тако да нисмо губили време на бирање правца. Пропутовао сам уз доста планина, али тако добро обележену стазу нисам видео. На сваких десетак метара стаза је маркирана путоказима на стаблима дрвећа и камењу. И нигде на стази и крај ње ни једног папира, чаше, флаше или неког другог смећа.

Пењемо се мало по голети, мало кроз букову шуму. Што се више пењемо дрвеће је све ниже, а видик који се отвара на Дуго поље, скијалиште Рисовац, те даље према Чврсници и долини Неретве, све шири и лепши. Ту и тамо наилазимо на прве пролетње цветове. Осим цвркута птица, тишину с времена на време нарушава само кликтај орла који кружи изнад нас и рика јелена на коси с друге стране долине, у правцу врха Гола главица (1627).

За 20-25 минута брзог хода, мокри од зноја, испели смо се на први вис. Заправо, кад смо се попели на њега испоставило се да је то што из подножја планине изгледа као вис уствари благи планински превој. Процењујемо да смо већ савладали висинску разлику од 350-400 метара. Ради провере, у ходу, Перо консултује интернет и задихано преноси његово казивање. Дуго поље са којег смо кренули на успон је на надморској висини од 1.150 до 1.200 метара. Врх планине је на 2.074 метра. Значи, потребно је савладати успон од око 1.000 метара. На путописима који се могу наћи на сајтовима планинара углавном се као време успона наводи време од два сата и 45 минута до три и по сата.

Стотинак метара од превоја, на мањој заравни, наилазимо на велики бунар, озидан од камена. После смо сазнали да се место зове Прскалови станови, да је име добило по неком сточару који је ту имао зграде и да се налази на 1623 метра надморске висине. Због журбе, фотографисање бунара смо оставили за повратак, али како смо се вратили другим правцем, овде ћу објавити његову фотографију планинара Мирка Бјелана, којем припадају и друге фотографије у овом реду.

Од тог места, неколико стотина метара пут води преко ливаде, а онда поново улазимо у мешовиту шуму, у којој на почетку преовлађује буква али што се више пењемо према врху примат све више преузима густа шикара, мешавина  клеке и закржљалог бора. Закржљалог од висине, ветрова и снегова.

На овом делу стаза кривуда кроз долове који су пуни снега. Снег је углавном тврд и може се ићи по њему али мало-мало па један од нас пропадне. Извлачење из снега и између грана клеке које се испод њега налазе нам одузима снагу и уноси бригу. Ако је овако до врха, надрљаћемо.

Време и живце нам узима и орјентација. Камење на којем се налазе путокази је сад под снегом, гране клеке са путоказима такође, па смо на неколико места имали муку да останемо на стази. Међутим, радује нас што је време све лепше, облаци се разилазе, сунчани периоди су све дужи.

Након проласка кроз долове избијамо на косу, која је такође прекривена клеком и снегом. Али овде су клеке нешто ређе а снег потпуно тврд, па не пропадамо. Само се обућа много клиже. Срећом, Перо има чизме са дубоким шарама, па њега пропуштам да иде први а ја стајем у његове стопе.

Задњи путоказ које смо успели да уочимо показују да требамо десно, кроз клеку, али ми доносимо одлуку да се не уваљујемо у густиш, већ да идемо право. Ту правимо прве фотографије. Поглед предиван. На овој и околним планинама долине и драге су још пуне снега а косе су копне, па је пејзаш шарен. Подсећа на тигрову кожу.

Након изласка на следећи превој, пред нама се указало неколико врхова. До најближег је око 600-700 метара. Сад идемо гребеном. Врх ка којем идемо је копан али су северне падине и североисточна падина, којом се ми пењемо затрпане снегом. По камењу процењујемо да газимо по наносу који је дебео најмање три метра.  Најближи врх нам се чини и највиши али нас брине што пешачимо тек нешто више од сат и по. Чини нам се да би било пребрзо да смо за то време стигли до циља.

После неколико минута дилеме је нестало – угледали смо гомилу камења и знак којим је обележен врх планине. Умор нестаје и само што не трчимо. Ја правим краћи видео запис. Сат показује пет минута до девет.  Попели смо се за сат и 45 минута.

Истовремено са нама на врх планине стижу двојица планинара. Па још двојица. Упознајемо се. Славо Башић из Посушја, сада живи у Имотском. Из тог града у Хрватској на Велики Вран долази и Зоран Лелас. Роберт Павковић и Матео Марас су из Посушја. Чланови Хрватског планинарског друштва Имотски и Планинарског друштва Брдари из Посушја.

Звони телефон. Зове Станко. Не верује да смо већ стигли на врх планине. А његово изненађење је било још веће кад је чуо да сам у друштву људи из Посушја, његових познаника. Каже да за пет минута креће ка Блидињу и чека нас у Хајдучким врлетима.

Башић и ја наздрављамо вином из Велике Хоче, остало друштво пије Перину лозовачу и крушку коју су изнели наши нови познаници. После здравица се фотографишемо. Ја вадим српску заставу. Из пристојности, питам да ли смета да је развијем и да се са њом сликамо. Или да сачекамо да они оду. Хорски одговарају да не смета.

-Што би сметало? Твој народ, твоја застава, коју ћеш развијати ако нећеш њу?

Нешто касније, кад су чули да сам народни посланик у Скупштини Србије и да сам српску заставу већ развијао на Динари, Чврсници, Радуши, Цинцеру и другим херцеговачким и крајишким планинама, Херцеговци су почели збијати шале да ме то Вучић шаље да омеђавам Велику Србију.

Из разговора сазнајем да су у питању страствени планинари али и успешни пословни људи. Неоптерећени су политиком, говоре да људе не деле по националној припадности већ по људству, али им је много стало да се Хрвати у БиХ изборе да на следећим изборима, који ће бити одржани на јесен, сами бирају хрватског члана Председништва БиХ и своје представнике у Дому народа. А не да им их, као до сада, бирају муслимани. Да им бирају лажне представнике као што је Жељко Комшић. И при томе очекују пресудну помоћ од Републике Српске, Додика и Вучића.

Време идеално. Сунце угрејало, ветар није превише јак, ни хладан, куд год се окренеш поглед величанствен. С друге стране Дугог поља беле се врхови Чврснице – Плочно (2229), Велики Вилинац (2216) и Мали Вилинац (1988). На истоку се беле каменити врхови Прења.  У дну Дугог поља, ка Посушју, плави се Блидињско језеро. Према северу види се Рамско језеро. Изнад њега врхови Радуше, још даље Враница. На западу, преко Дувањског поља, испод планина Камешнице и Тушнице, плаве се воде Бушког језера. Ово је вероватно једина планина у бившој Југославији са чијег врха се виде три језера. Од којих су прва два оличење лепоте.

На врху планине остајемо око сат времена. Главну реч води Славо Башић, који приликом фотографисања врши распоред где ко треба да стоји и шта да ради. Тако у једном тренутку, док сликам њега и његове сапутнике, шаљиво „командује“ да на лице набаце „поглед мржње према Србима“, док су у следећим кадровима били „осмех и поглед љубави према нашој браћи Србима“.

У повратку, низ планину, идемо право према Хајдучким врлетима. Стазом којом су се они попели. Стрмија је али краћа од оне којом смо ишла нас двојица. Увала крај косе низ коју се спуштамо је пуна снега. Користим то па се, неколико стотина метара, спуштам седећи на војничкој кабаници коју су ми 1992. године Срби послали из Немачке. На ум ми пада следећи наслов за репортажу коју ћу написати о овом успону: српски спуст, низ хрватску планину, на кабаници НАТО пакта.

Спуштамо се много брже и лакше него што сам очекивао. Успут највише причамо о бившој Југославији, њеном распаду и улози коју су у ратном и послератном српско-хрватском бизнису и стварању тајкуна имале тајне службе.  Ко све ту није поменут, од Тита, Копинча, Стеве Крајачића, Ранковића и Крцуна, преко Јовице Станишића, Френкија и Јосипа Манолића,  до Легије и ововремених главних ликова служби и дружби. Мада, није да нисмо помињали и планинарке, при чему сам се ја распитивао за своју познаницу са Чврснице, лепу Милену Бандов Јозић из Ливна.

У подножју планине, након пресвлачења, заједно са Станком Павковићем, заседамо у Хајдучке врлети. Служи нас Андреа Марковић. Млада и лепа девојка из Томиславграда. Ту пада договор да се на лето заједно попнемо на Малован и “још неку планину“ а да они до краја године буду моји гости у Великој Плани и да се заједно испнемо на Ртањ. Поновљен је и позив планинарима и осталим љубитељима природе из Велике Плане да посете Блидиње и попну се на Чврсницу и Вран планину. Планински дом Масна Лука, изграђен поред истоименог самостанског комплекса и Цркве светог Илије, где сам пре две године преспавао, је завршен, потребно је само да се на време најавимо како би нам наши домаћини резервисали собе.

Након неколико ракија, а ја сам први пут пио боровачу, ракију од иглица бора, планинари из  Посушја и Имотског су кренули кући а Станко, Перо и ја смо се пребацили неколико километара даље у ресторан Стаза, који се налази у туристичком насељу испод скијалишта Рисовац. Наткриљеног гребеном Чврснице и окруженог густом црногоричном шумом.

Хајдучке врлети је заменила Стаза, Андреу су замениле Џенана и њене шармантне другарице, углавном студенткиње из Прозора, Томиславграда и Посушја које конобаришући овде зарађују џепарац а ракију боровачу је заменило бело вино из Мостара.

Само што смо се поздравили са Станком и кренули, почела је киша. Дочекала нас је и испратила. Као да су бог и природа хтели да нам угоде. Било како било, пали су ми на памет стихови из песме Циганин хвали свога коња Јована Јовановића Змаја.

Муња севне, а он рже, пљусак брзо, а он брже

Пљусак пишман на мог хата, па га хвата,

А Путаљ га преко гледа, па се не да.

Пљусак лети да полије, тек што није!

Кад стигосмо под шатора, у цигански дворац леп,

На мом коњу све је суво, покисо му само реп.

Уз пут смо Перо и ја коментарисали срдачан дочек на који смо наишли. И овај сусрет је потврдио да међу планинарима нема лоших људи. А објашњење зашто је то тако сам чуо прошле јесени, на врху Кајмакчалана, од Елене Свенчеве, младе планинарке из Битоља:

-Ко много воли природу и планине, тај воли и људе.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.