Srbin koji nije želeo rat sa Hrvatima

Stare ustaše, nove ustaše, hrvatski nacisti nove nezavisne države Hrvatske proglašavali su ih za ubice, za ratne zločince, za četničke kurve, za izdajnike, za neprijatelje, za nepoželjne žitelje zemlje u kojoj su rođeni, odrastali i živeli. Doktor Jovan Rašković, psihijatar, upravnik Medicinskog centra u Šibeniku, lekar psihosomatskih bolesti, čuvar ljudksih duša, spasilac života običnih ljudi i zagovornik mira “ubijen” je lažnom optužnicom napisanom u Splitu, da je ratni zločinac. Tu laž nije mogao da preboli. Umro je u izgnanstvu, u Beogradu – 28. jula 1992. godine.

Doktor Rašković bio je di­rek­tor Op­će bol­ni­ce u Ši­be­ni­ku (1959—1961), a za­tim (1961—1962) pr­vi di­rek­tor no­vo­for­mi­ra­nog Me­di­cin­skog cen­tra za psihijatrijske bolesnike. Ši­ben­ska lud­ni­ca je naj­sta­ri­ja na Bal­ka­nu. Po­sto­ji na­uč­ni pro­jekt pra­će­nja du­šev­no obo­lje­lih iz dr­ni­škog Pa­ko­vog se­la, ko­jim se do­ka­zu­je da za­tvo­re­ne sre­di­ne, u ko­ji­ma se tradicionalno skla­pa­ju bra­ko­vi is­klju­či­vo me­đu su­se­lja­ni­ma, po­ka­zu­ju iz­ra­zi­to po­ve­ćan broj obo­lje­lih. Jo­vo je na­sta­vio sa­ve­sno rad na tom pro­jek­tu svih svo­jih pret­hod­ni­ka.

-Ba­ve­ći se ne­u­ro­fi­zi­o­lo­gi­jom, is­tra­ži­va­nja, pro­vo­di u okvi­ru In­sti­tu­ta za kli­nič­ku ne­u­ro­fi­zi­o­lo­gi­ju Me­di­cin­skog fa­kul­te­ta u Lju­blja­ni, u či­jem je for­mi­ra­nju uče­stvo­vao. Bio je moj brat Jovo pro­fe­sor uni­ver­zi­te­ta u Lju­blja­ni i Za­gre­bu, go­stu­ju­ći pro­fe­sor na ugled­nim uni­ver­zi­te­ti­ma u Lon­donu, Hju­stonu, Pa­vii, Rimu. Bio je jedan od dva­na­est osni­va­ča Me­di­cin­skog fa­kul­te­ta u Spli­tu. Član Me­di­cin­ske aka­de­mi­je Hr­vat­ske, po­ča­sni član Če­ho­slo­vač­kog udru­že­nja psi­hi­ja­ta­ra i Udru­že­nja psi­hi­ja­ta­ra Ita­li­je. Je­dan je od naj­u­gled­ni­jih psi­hi­ja­ta­ra u Ju­go­sla­vi­ji. Sa­ra­đi­vao je s mno­gim ugled­nim po­je­din­ci­ma i usta­no­va­ma u svije­tu. Autor je pre­ko sto­ti­nu me­di­cin­skih pu­bli­ka­ci­ja, struč­nih i na­uč­nih ra­do­va, te ne­ko­li­ko mo­no­gra­fi­ja. Dalmatinci, Krajišnici i Ličani zvali su ga jednostavno Ćaća – nabraja nam njegova sestra gospođa Vjera.

Sva­kom svom pa­ci­jen­tu pri­la­zio je otvo­re­na sr­ca, za­gr­lio bi ga, po­mi­lo­vao po ko­si i re­kao: „Ma ne dam ja te­be!“ Ustva­ri, pru­žao mu je na­du i ute­hu. A du­šev­nom bo­le­sni­ku ute­ha je naj­po­treb­ni­ja. Lečio je velikog pisca Vladana De­sni­cu od hi­po­hon­dri­je. Umro mu je na ru­ka­ma od ra­ka.

U svoju kuću u Primoštenu kod Šibenika primao je književnike, pesnike, slikare, filozofe, pa i političari. Družio se sa ljudima, čitao je knjige, temeljno i vrlo brzo. Nije se interesovao za politiku. Njegov otac Dušan Rašković ni­je hteo da ču­je za po­li­ti­ku. Go­vo­rio je: „Da­le­ko joj le­pa ku­ća“. Opa­snom zo­vu po­li­ti­ke vr­lo du­go odo­le­vao je i sin Jo­van. U politiku je ušao tek kad je na­vr­šio 59 go­di­na.

Jovana Raškovića je stvorio istorijski trenutak i srpski narod, a on je stvorio jedinstven srpski pokret u Hrvatskoj i van nje. U tre­nut­ku kad se u Hr­vat­skoj, pod Tuđ­ma­no­vim vođ­stvom ra­đa­la no­va usta­ška dr­ža­va, sa pre­po­zna­tlji­vim nacističkim za­sta­va­ma, pa­ro­la­ma i pro­gra­mom uništenja Srba, srp­ski na­rod Krajine je Jo­va­na Ra­ško­vi­ća, u ve­li­koj ne­vo­lji i smrt­noj opa­sno­sti, na­te­rao da se sta­vi na če­lo bor­be za na­ci­o­nal­nu rav­no­prav­nost i de­mo­krat­ske slo­bo­de. Jovan Rašković je od Hrvatske zatražio kulturnu autonomiju za srpski narod u pet opština. Verovao je da hrvatski Srbi na to imaju pravo u svojoj domovini i svom zavičaju.

Nije krio da je Srbin 

Njegov prijatelj Momo Kapor je jednom rekao da se Jo­van Ra­ško­vić ni­je kao dru­gi ba­cio u po­li­tič­ku are­nu da ne­što stek­ne.

-Bio je pri­znat i po­znat, po­što­van i imu­ćan čo­vek. Znao je ko je, šta je i ko­li­ko vre­di. Je­dan je od ma­lo­broj­nih is­tak­nu­tih srp­skih in­te­lek­tu­a­la­ca u Hr­vat­skoj, ko­ji ni­je krio da je Sr­bin, i zbog to­ga se ni­ko­me ni­je prav­dao. Nje­mu ni­je tre­ba­lo ni­šta dru­go, sem ma­lo od­mo­ra i spo­koj­stva, ali je on zbog svog na­ro­da ušao u tu are­nu, sve je žr­tvo­vao, sve iz­gu­bio i na kra­ju je, kao po­sled­nji lu­pež i raz­boj­nik, pro­te­ran iz svog rod­nog kra­ja.  Ali, ni ta­da – ka­že Kapor – ka­da su ga no­si­li na ru­ka­ma, gle­da­li u nje­ga kao u Bo­ga, lju­bi­li mu ru­ke i tra­ži­li po­moć.

Da bi institucionalizovao svoju borbu za politički status i prava srpskog naroda Rašković je u Hrvatskoj 17. februara 1990. godine osnovao Srpsku demokratsku stranku.

-Moj otac je verovao da aktivnim uključivanjem u politiku može da doprinese zaštiti nacionalnih i socijalnih interesa Srba u Hrvatskoj. Kada su mu tražili oružje rekao je: „Ja mogu da vas vodim u miru, a u rat neću da vas vodim“ – otkriva njegova ćerka dr Sanda Rašković – Ivić.

Srbi u Hrvatskoj i Bosni su dr Jovu obožavali kao svog vođu. Na narodnim zbo­ro­vi­ma uz sli­ke Sve­tog Sa­ve, kne­za La­za­ra, Karađorđa, Nje­go­ša i Vu­ka, no­sio je i sli­ku Ra­ško­vi­ća. Aka­de­mik Ma­ti­ja Beć­ko­vić je govorio da je  „Jo­van Ra­ško­vić ve­ro­vao da se bez na­si­lja mo­že iz­bo­ri­ti za pra­va svog na­ro­da i da ne­prav­du ne sme či­ni­ti onaj ko­me je ne­prav­da uči­nje­na. Od kad je srp­skih vo­đa, od Jo­va­na Ra­ško­vi­ća ni­je bi­lo mi­ro­lju­bi­vi­je­ga.

Tuđmanove lažne optužbe

Dve de­ce­ni­je ka­sni­je, Do­bri­ca Ćo­sić i Jo­van Ra­ško­vić se­de­će je­dan po­red dru­gog pri­li­kom osni­va­nja De­mo­krat­ske stran­ke. Bi­lo je to 4. fe­bru­a­ra 1990. go­di­ne, i opet u Be­o­gra­du. Novi hrvatski poglavnik dr Franjo Tuđman je optuživao dr Raškovića da je sa Ćosićem napisao „nacionalistički pamflet Memorandum SANU o Velikoj Srbiji“. Jovanova sestra gospođa Vjera to odlučno demantuje:

-Moj brat Jovo nije pisao Memorandum SANU. Tu laž širio je Franjo Tuđman, ali i Slobodan Milošević, da bi diskreditirali Jovu kao podmuklog nacionalistu – kaže njegova sestra Vjera.

Ona naglašava da postoji još jedna opasna laž o njenom bratu, a to je priča da je Jovan Rašković Srbima utvrdio dijagnozu i rekao – Srbi su lud narod!

Jovan Rašković i Franjo Tuđman razgovarali su 1990. godine u Zagrebu pedeset minuta o političkoj situaciji u Hrvatskoj, a posebno u Kninskoj krajini. Jed­na od Ra­ško­vi­će­vih oce­na iz­ne­tih u tom raz­go­vo­ru bi­la je da su “Sr­bi lud na­rod”. Pre­ma ob­ja­vlje­nom fo­no­gra­mu, on je ka­zao: “To je lud na­rod. Oni su na­o­ru­ža­ni ne­vi­đe­no, kao ko­man­do­si. Oni su na ru­bu ustan­ka”.

Tuđman i njegov kabinet su falsifikovali tonski zapis razgovora sa Jovanom Raškovićem, i mimo Jovine saglasnosti, objavili ga u listu „Danas“ da bi ga predstavili kao neozbiljnog sagovornika i „ludog doktora“.

– Ta očeva iz­ja­va tu­ma­če­na je na raz­ne na­či­ne i zlo­u­po­tre­blja­va­na. Na raz­go­vor sa Tuđ­ma­nom moj otac je do­šao pra­vo sa jed­nog mi­tin­ga gde je ohra­brio Sr­be da se od­u­pru hr­vat­skoj vla­sti uko­li­ko kre­ne da im ugro­ža­va na­ci­o­nal­no bi­će. Re­kao je: “Ja ću pre­go­va­ra­ti i sa cr­nim đa­vo­lom, ako je to za do­bro­bit srp­skog na­ro­da”. Da li su već bi­li pa­li pr­vi bal­va­ni, pr­ve ba­ri­ka­de, pr­vi mr­tvi… To će se usko­ro do­go­di­ti. Moj otac je hteo da upo­zo­ri Tuđ­ma­na na kr­vo­pro­li­će ko­je mo­že da poč­ne sva­kog ča­sa. Za­to mu je re­kao da su Sr­bi lud na­rod, da su na­o­ru­ža­ni do zu­ba i sprem­ni na usta­nak. Hteo je da mu ka­že da ne­ma te si­le ko­ja će ih po­ko­ri­ti. Pri tom je, na­rav­no, pod­ra­zu­me­vao i one u ma­ti­ci. Go­vo­rio je me­ta­fo­rič­no o “bez­um­stvu hra­brih” – objašnjavala je njegova ćerka doktorka Sanda.

Tuđman je pokušavao da dr Raškovića pretvori u slugu Slobodana Miloševića i njegovog režima. Sam Jovo Rašković je to stalno poricao, ne da bi se odbranio od Tuđmanovih napada i optužbi, već da bi rekao istinu:

– Me­ni uva­lju­ju da sam po­ve­zan s Be­o­gra­dom. To je naj­o­bič­ni­ja laž. Ne­mam ni­ka­kve ve­ze s nji­ma. Po­go­to­vo ne s Mi­lo­še­vi­ćem. On mi se uop­će ne do­pa­da. Eto, pi­tam ja nje­ga u što vje­ru­je. A on će me­ni: u de­mo­krat­ski so­ci­ja­li­zam. To je me­ni smije­šno, to da on ka­že. On, ve­li­ki bolj­še­vik, ko­mu­ni­sta do gr­la, ti­ra­nin. Zna­te, ja ne vo­lim ko­mu­ni­ste i od to­ga tre­ba po­ći. Ja sam se cije­log ži­vo­ta bo­rio pro­tiv njih. I zbog njih sam imao pro­ble­ma.

Predvideo tužan kraj Srba u Hrvatskoj

Doktor Rašković je bio iskren, pošten i plemenit čovek. Nije trpeo laž, ni političku propagandu, bilo Tuđmana, bilo Miloševića. Zato je za njega politika bila zapravo velika muka, kako kaže njegova ćerka dr Sanda.

-Politika je mom ocu donela sekiraciju, netrpeljivost i mržnju sredine u kojoj je živeo i radio decenijama, ali i zavist beogradskog Miloševićevog režima. Doživeo je upravo ono o čemu je pisao i veliki Meša Selimović: „Ako se izdigneš iznad ljudi, pripremi se na mržnju“. Neki su mu zavideli na statusu istaknutog neuropsihijatra u Jugoslaviji, neki ga nisu voleli jer je bio omiljen u narodu, a pojedini političari su se plašili njegove popularnosti.

Knjiga “ Luda zemlja”, koju je Rašković objavio 1990. godine, oslikava njegov politički kredo i političke preokupacije. Njegov akademsko-teorijski pristup u rešavanju političkih problema pokazao se kao nedovoljan za ostvarivanje i zaštitu srpskih nacionalnih interesa u Hrvatskoj. Na krvoždernom Balkanu i u Jugoslaviji posvađanih predsednika, doktor Rašković je bio romantičar, koji je suviše lepo mislio o građanskom ratu. I u nekim trenucima je kao srpski vizionar video kraj svoje politike.

Jo­van Ra­ško­vić je bio srpski vizionar. Imao je vidovita pretkazanja. Gospođa Vjera ukazuje na neka od njih, a poseno na činjenicu da je doktor Jovo predvideo tužan krah Srba u Hrvatskoj:

“Ne sla­žem se s oni­ma ko­ji mi­sle da je po­čeo Tre­ći svjet­ski rat. To je u stva­ri za­glu­plji­va­nje na­ro­da, to je kon­tra­pro­duk­tiv­no jer sve­mu to­me smo mi sa­mi skri­vi­li – od­ba­ci­li smo pr­vo pri­je­dlog asi­me­trič­ne fe­de­ra­ci­je, pa kon­fe­de­ra­ci­je, pa sa­ve­za dr­ža­va. Ni po­sli­je go­di­nu da­na po­sto­ja­nja SAO Kra­ji­ne ni­je osi­gu­ra­na efi­ka­sna sud­ska za­šti­ta osnov­nih slo­bo­da i pra­va. Gle­dam sa zeb­njom u nje­nu bu­duć­nost. A ne spa­vam mir­no. Za­bri­nja­va me da je 50 dr­ža­va pro­tiv nas”.

Go­di­ne 1991, no­vi­ne su za­be­le­ži­le ovu nje­go­vu iz­ja­vu:

“Ja se ne bo­jim ge­no­ci­da ka­kav je bio 1941, jer su okol­no­sti sa­da sa­svim dru­ga­či­je. Ali, ono če­ga se bo­jim je­ste Var­to­lo­mej­ska noć, jed­na ge­no­cid­na ak­ci­ja ko­ja će se iz­vr­ši­ti u to­ku jed­ne no­ći nad srp­skim na­ro­dom u Hr­vat­skoj, i to ne na nje­noj ce­loj te­ri­to­ri­ji ne­go u od­re­đe­nim re­gi­o­ni­ma”.

Tu je doktor Jovan Rašković najviše mislio na svoju Dalmatinsku zagoru i Kninsku krajinu.

Naslovna fotografija: Jovan Rašković Sa američkim Srbima

Nastavlja se