Aljaska je i srpska zemlja

Od 19. veka naši lovci na foke, na zlato i rudari osvajaju ovo veliko poluostrvo, izgradili su srpska društva i crkve, ali i postali guverneri, gradonačelnici, poslanici i pravi vladari Aljaske

Piše: Dr Marko Lopušina

Vladar sveta i vladar Istoka sastali su se na Aljasci. Rešavali su najveće slovensko i svetsko pitanje – rat u Ukrajini. Putin ima 72 godine, a Tramp ima 79 godina. Prvi želi Rusiju tamo gde živi ruski narod, a drugi želi Ameriku kao vladara planete Zemlje. Vladimir je nepoverljiv prema Amerikancima, a Donald je očaran Rusima.

Tramp obožava Putina i sve Slovene. Njegova prva žena je bila Čehinja, a njihovo troje dece je odrastalo u Pragu. A treća, Melanija je iz Slovenije.

Imali su pregovore u Aljasci. To je ruska “velika zemlja u moru” u vlasništvu SAD. Putin i Tramp su se na Aljasci osećati kao kod kuće. Država je bila zatvorena snagama bezbednosti i SAD i Ruske federacije, da neko ne bi izvršio atentat na dvojicu predsednika.

Aljaska je najsevernija i od 1959. pretposlednja, 49. savezna država SAD. Američko vlasništvo postala je 1867, kada je američki državni sekretar Vilijam Suard platio tadašnjih 7,2 milona dolara Carskoj Rusiji za milion i po kvadratnih kilometara aljaske divljine. Iako su mnogi Amerikaci ovu trgovnu nazivali „Suardovim ludorijama“, kada su ispod snega i leda utvrđena velika nalazišta nafte, zemnog gasa, zlata i ruda, ispostavilo se da je to bilo jedno od najunosnijih ulaganja u svetskoj istoriji. Datum 18. oktobar, kada je 1867. u vojnoj bazi na istoku Aljaske spuštena zastava Carske Rusije i podignuta zastava SAD i danas se slavi kao dan Aljaske.

Na ovom poluostrvu živi 740.133 ljudi. Ima i oko 3000 Srba, pa je Aljaska i srpske zemlja. Srbi se ovde doseljavaju početkom 19. veka, kada su krenuli u potragu za zlatom, u lov na foke i da rade kao rudari. Naseljavali su varošiDžuno, Sitka i Jukon. Na ovom poluostrvu živele su i radile srpske porodice Janković, Kecojević, Gregović iz Paštrovića, Pekovići, Ilići, Vojvodići, Đukanovići, Mihajlovići, Ljepava, Hajdukovići i Lepojevići.

Prvo su se okupljali u ruskim crkvama, d abi 1893. Srbi podigli svoj hram posvećen Svetom Nikoli. Početkom 20. veka osnovali su dva društva – „Srpsko odbrotvorno društvo„ u Daglasu i društvo „jugoslavija“ u Ferbansku.

Na Aljasci je čitav vek proveo i Nikola Petrov Mihaljević iz Gluhog Dola, pa Pavle Ilić iz Nikšića, braća Lazar i Todor Kecojević iz Crnogorskih Mirusa kod Trebinja, Todor Matković iz Podgorice, Radule Ilijin Bracanović iz Stijene Piperske, Milorad Karanović iz Čačka, avanturista Mihajlo Vojnić i mlada žena Ljuba Manojlović.

 

Ljuba je kao vrlo mlada, sa samo 19 godina, otišla iz sunčane Boke Kotorske u vlažnu i hladnu divljinu grada Džunoa na Aljasci.

– Aljaska je bila velika promena za mene. Trebalo mi je dosta vremena da se naviknem da živim u gradu okruženom ostrvima i među Eskimima. Ali, bio je to dobar život. Rudari su zarađivali po 300 dolara mesečno, a to je bilo dosta novca za tadašnje uslove. Aljaska je imala srpske novine i mnogo srpskih rudarskih kompanija. Ja sam slušala i američki radio. Aljasku su naselili uglavnom Ličani i Crnogorci. Svi su slavili slave, tako da društvenih okupljanja nije manjkalo – sećalala se Ljuba Manojlović, pripovedajući svoju životnu priču američkim hroničarima.

Lokalna bibliotekarka En Kolman naučila je Ljubu da čita. Mlada Bokeljka je za vreme svog boravka u Džunou pročitala oko 250 američkih romana. Šest godina nakon doseljavanja postala je američka građanka. Sledeće, 1904, bila je porotnik u Velikoj gradskoj poroti.

  Životima plaćena potraga za zlatom

Njena životna priča je saga o velikom ljudskom požrtvovanju. U Džunou na Aljasci početkom XX veka postojalo je samo 17 milja asfaltiranog puta, koji je vodio do glečera. U tako malom mestu nije bilo mnogo prilika za avanture, mada se sama Ljuba Manojlović sećala jedne. Njen prvi muž, Nikola, bio je prikovan za postelju celih šest meseci, jer je slomio nogu. Porodica je zapala u tešku situaciju, jer Nikola nije radio. Nema kompenzacije za nezaposlene, nema markica za hranu, nema osiguranja. Tada je Ljuba uzela pušku u ruke i krenula u lov na divljač, da bi prehranila porodicu. Postala je profesionalni lovac na medvede i jelene.

U to vreme i sindikat rudara je štrajkovao, pa su svi rudnici Aljaske bili zatvoreni šest meseci. Kako u Džonou nije bilo srpske crkve, pravoslavci su s vremena na vreme išli u Rusku crkvu, koju je Ljuba opisala kao „malu okruglu zgradu koja je izgledala kao iglo“.

Potraga za zlatom i boljim životom skupo je koštala srpske tragače. Na Aljasci su prvo otvorena dva srpska groblja, a tek potom mala drvena kapela u Džunou, koja je izgorela 1937. godine. U muzeju u glavnom gradu Aljaske i danas postoji kadionica nađena na zgarištu srpske crkve.

Ljuba Manojlović je kraj sebe imala i sestru, udatu za Srbina iz Boke Kotorske, koja je jako mlada umrla. Nikola i Ljuba preuzeli su obavezu da podižu njeno troje dece. Da bi preživeli, odlučili su da se sa Aljaske presele u Arizonu, jer je njen brat 1940. godine u Tusonu počeo da trguje piletinom.

Jedna druga srpska dama sa Balkana, Vuka Stepović, ušla je u istoriju srpskog doseljavanja u Ameriku. Bila je žena poznatog tragača za zlatom iz Ferbanksa i maćeha prvog srpskog guvernera Aljaske. Američki novinari su je posetili sredinom osamdesetih u njenoj kući u Kaliforniji i zapisali: „Kad pogledate njeno spokojno lice, skoro bez bora, teško je zamisliti kroz šta je sve prošla udovica Mudrog Majka Stepovića“.

Vuka Stepović je iz Kotorskog zaliva stigla na Aljasku početkom XX veka. Bila je mlada i snažna, dovoljno sigurna u sebe da je danima putovala sankama koje su vukli psi, miljama daleko od ljudske civilizacije ili bilo kakve prodavnice. U početku je Vuka plakala i bunila se što živi u divljini, mada je kasnije bila zadovoljna što je bila žena čuvenog tragača za zlatom.

 

Marko Majk Stepović bio je jedan od prvih tragača na Aljasci. Njegov lik se i danas može videti u muzejima Amerike, ali i izlozima prodavnica, u kojima stoje fotografije prvih tragača. Mlada Vuka Jokanović iz Crne Gore bila je Markova druga žena, ali je sa pažnjom podizala njegovog sina iz prvog braka sa Olgom Barta iz Portlanda. Taj mladić je postao prvi guverner Aljaske kao savezne države 1947. godine i prvi Srbin koji je izgradio političku karijeru u SAD.

Za to je glavni krivac bio otac Marko, koji je među sindikalcima nosio nadimak Mudri Majk, a koji je ušao u politiku kada je 1898. godine u Ferbanks Kriku organizovao štrajk rudara. Marko Stepović je u to vreme otkrio rudnik volframa u Gilmoru i uzeo ga u zakup, kako bi mogao da nastavi da traži zlato.

Zlatna groznica u Dosonu

Mudri Majk Stepović rođen je 1878. godine u Boki. U Ameriku, u mesto Frezno došao je sa prijateljem Lazom Popovićem 1894. godine. Radio je 11 dana u mesari, onda mu je palo na pamet da kupi stoku kao prekupac i da je proda istom mesaru. Učestvovao je i u zlatnoj groznici u Dosonu. Tamo je radio do 1903. godine, a onda je krenuo ka Ferbanksu. Kako se Vuka seća, njegova preduzetnička priroda vodila ga je ka dodatnoj zaradi – cepao je drva i nabavljao namirnice za rudare.

Za vreme Prvog svetskog rata Marko Stepović je tražio volfram i zlato u regionu Ferbanksa na Aljasci. Pratio je trag zlatne žile sve do Sijetla i Portlanda, zarađujući dobro i kao tragač za zlatom i kao čovek za podršku drugim kopačima. Oženio se u Portlandu Olgom Barta i dobio sina Majka Stepovića juniora 1919. godine u Ferbanksu. Kada se Olga vratila u Portland, povela je dečaka sa sobom i zatražila razvod. Navela je teškoće života na Aljasci kao razlog.

Marko Stepović je Vuku upoznao u Crnoj Gori, kada je 1928. godine išao da poseti bolesnu majku. Imala je samo 25 godina, kada je kao devojka sa sela dovedena u Ferbanks.

-Prvo sam mislila da ću poludeti – sećala se Vuka sedamdesetih godina, u razgovoru sa američkim novinarima. – Nikad ranije nisam videla toliko snega i nikad mi ranije nije bilo tako strašno hladno. Ostali smo u kući dva meseca, jeli u restoranima ili hotelima, a kako nisam znala engleski, uplakana sam molila Marka da me pošalje kući, ali me on odvratio. Sećala se da ih je marta 1929. godine Petar Bojanović konjima odveo na pola puta do Gilmora. Kad je put postao neprohodan, Vuka i Marko su uzeli sanke sa psima i nekako došli do svoje kuće. Markova koliba bila je udaljena 20 milja od Ferbanksa. Vuka je morala da nauči da kuva drugačije nego u Crnoj Gori, jer je „hrana bila drugačija“. U starom domu jela je ribu i povrće, a ovde je spremala hranu od losa ili karibua, severnog američkog jelena. Naučila je da pravi zalihe. Kupovali bi u novembru namirnice za 400 dolara, sa kojima je trebalo da izdrže celu zimu. Pravila je pogače i kolače, koje je delila sa 12 dece u okolini, kao što su muškarci i lovci delili meso divljači. Vuka Stepović je od američke dece učila engleski. Familija Stepović slavila je slavu Svetog arhanđela Mihajla čak i tim u najudaljenijim krajevima Aljaske.

Marko i Vuka Stepović imali su troje dece. Aleksandar je rođen 1932. godine, a Nada i Elen kasnije. Porodica je živela kod rudnika u Ferbanksu, u „jednoj velikoj i lepoj kući“ – sećala se Vuka . Deca su tako mogla da idu u školu i da rastu u srpskoj zajednici. U godinama pred rat Majkl Stepović junior napustio je majku u Portlandu i došao da živi sa svojim ocem Markom i maćehom Vukom. Iz Ferbanksa su se odselili 1941. godine, jer je požar uništio njihovu porodičnu kuću. Marko Stepović je otišao u Saratogu.

Godine 1946. Marko Majk Stepović je umro u 78. godini života. U kući Stepovića u Saratogi postoji fotografija Mudrog Majka sa tiganjem u ruci. Uspomenu iz tog doba predstavlja i njegov krzneni kaput od vuka i bunda od jelenske kože, koja je Vuki pomogla da preživi hladnoću Aljaske. Kaput za Marka Stepovića napravila  je Indijanka stara 114 godina i vredeo je oko 3.000 dolara. Vuka ga je posle Markove smrti poklonila Muzeju državnog univerziteta Aljaske.

Vuka je ostala da živi sa decom, koja su kretala svojim životnim stazama. Bila je ponosna na njih, ali i na svog pastorka Majka Stepovića juniora. On je bio veteran Drugog svetskog rata i pravnik u Ferbanksu. Oženio se predivnom brinetom Matildom Baričević iz Portlanda, koja mu je rodila trinaestoro dece. Kada je, sredinom pedesetih, Stepović junior izabran za gradskog advokata, počeo je aktivno da se bavi politikom.

Sa 39 godina, 1957, postavljen je za guvernera Aljaske. To je učinjeno zvaničnom proklamacijom Dvajta Ajzenhauera, tadašnjeg predsednika SAD. Stotine ljudi iz Ferbanksa dočekalo je Majka Stepovića kad je 20. maja 1957. godine stigao avionom Pan Amerikena iz Vašingtona na aerodrom u Ferbanksu. Jer, Majkl Stepović je bio prvi guverner Aljaske rođen u ovoj američkoj državi.  Pozdravila ga je počasna paljba iz 17 topova, muzika gradskog orkestara i parada organizovana u njegovu čast. Teritorijalna policija je predvodila paradu koja je prošla kroz ceo grad. Majkl Stepović junior je po isteku mandata guvernera Aljaske bio činovnik državne administracije u Beloj kući i u američkom Senatu.

 

Na Aljasku su koju godinu kasnije stigli i mnogi drugi Srbi. Među njima bili su i Savo Dapčević, čiji je potomak Ivan Dapčević pet puta biran za gradonačelnika grada Sitkija. Gradonačelnik Daglasa bio je naš Majk Pušić. Jedan drugi Srbin iz Crne Gore, visoki Jovan Džon Batrović, bio je ugledna politička ličnost u Ferbanksu. Politikom su se bavili i Aleks Miler, lobista, Frenk Peratović, gradonačelnik Klejvoka, član Senata Aljaske, Stiv Vuković, Džon Hajduković, poslanik, vlasnik avio kompanije, čija je porodica vodeća u binzisu na Aljasci.

 Gospodar Aljaske     

Hajdukovići su pioniri doseljevanja na sever SAD i tvorci moderne Aljaske. Jovan Džon Hajduković (1879–1965) je upisan kao u gospodar Aljaske, a njegov brat od strica Milo Hajduković (1883–1945) najbogatiji čovek u Ferbanksu i Enkoridžu. Uspešan biznismen bio je i Joko Stefan Hajduković, poznati američki trgovac, koji je krstario Evropom. U muzeju Jovana Hajdukovića zapisano je da je u svet ledene pustinje stigao iz crnogorskog sela Utrg 1903. godine. Ostavio je ženu i ćerku u zavičaju, da bi u tuđini zaradio novac za njihov bolji život. Bio je kopač zlata, lovac i trgovac u delti reke Tanane, koji je snabdevao hranom i čuvao Indijance. Išao je kod američkog predsednika i trazio „da beli ljudi više ne ubijaju životinje, osim ako im one ugroze život…“

Bio je pregovarač sa Indijancima, njihov poglavica i šerif u Ferbanksu. Imao je dva motela „Kuća na putu“ i „Rikas Roadhouse state park „. Prodao ih je 1923. godine. Otvorio školu i posvetio se obrazovanju Indijanaca. Nikada se nije vratio u zavičaj. Milo Hajduković je bio vlasnik rudnika zlata i početkom 20. veka najugledniji u srpskoj koloniji. Sina Džona (Jovana) Hajdukovića je školovao u Njujorku i on je danas vlasnik avio-kompanije i dva aerodroma u Ferbanksu i Enkoridžu. U ovim mestima danas živi šest familija potomaka starih Hajdukovića. Najpoznati je Džim Hajduković, najbolji košarkaš Aljaske. Stari Hajdukovići su Aljasku nazvali po svom zavičaju – Bijela Crmnica. Za uzvrat Amerikanci su brda oko Ferbanksa nazvali planina Hajduković.

Ovi starovremenski Srbi su ne zaboravljajući svoju pravoslavnu veru podrigli na Aljasci dva srpska manastira. Na ostrvu Sprus smešteni su manastiri Svetog arhanđela Mihaila za monahe, čiji je iguman bio Mihajlo Tošić i manastir Svetog Nila za monahinje. Monasi su obnovili sve crkve na ostrvu Sprus, konake i gostinjsku kuću. Uglavnom su sve radili sami, a ponekad uz pomoć vernika.

Kako je svedočio monah Mihajlo monasi su sami gajili povrće i radili poslove u kuhinji. U svojim bašticama gaje odličnu cveklu, krompir, ljubičasti kupus i šargarepu. Glavna salata u manastiru Svetog arhangela Mihaila sprema se tako što se izrendaju odličan aljaski ljubičasti kupus, što bi Ameri rekli „purpure cabbage“, šargarepa , cvekla i, kad ima, sitno seckani luk. Kad je post dodaju se so, siræe i ulje – eto poslnog jela.

Na Aljasci postoji i Bogoslovija svetog Germana Aljaskog, kao i Obrazovni centar svetog Inokentija Aljaskog i Sibirskog. Pravoslavni episkop na Aljasci bio je Nikolaj Soraić, Hercegovac, koji je jedno vreme studirao i na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu.

Ovi manastiri pripadaju Eparhiji zapadno-američkog Srpske pravoslavne crkve. Poslednjih godina eparhiju su vodili apiskop Grigorije, episkop Hrizostom, episkom Jovan i danas episkom Maksim.

Poslednjih decenija sve više Srba iz otadžbinskih zemalja sa Balkana odlazi na rad na Aljasku. Među prvima je stigao Nedeljko Spajić, Trebinjac iz Beograda. Godine 2014. na sezonski posao iz Beograda su otišla šestorica studenata. Iva iz Kruševca, koja je već 10 godina radnica na Aljaci, odgovara na pitanje koliko može da se zaradi danas na posloivima sa ribom:

-Zavisi koliko vam traje smena jer se najviše zaradi na tom prekovremenom radu i zavisi šta radite, ne plaća se sve podjednako. Ako radite oko 35-40 sati nedeljno očekujte oko 2400 dolara mesečno. Ako radite 12 sati bez slobodnih dana mesec dana onda je isplata oko 5000 dolara, a ako radite po 16 sati onda bude oko 8000 – 9000 dolara, a može biti i do 10.000 kada se uradi povrat poreza ako sve popunite kako treba. Stan i hranu ne plaćaš, pa može dosta da se uštedi – priznaje Iva iz Kruševca, srpska radnica na Aljasci, koja nije videla ni Trampa, a ni Putina kada su ovog meseca došli na pregovore.

Naslovna fotografija: Majk Stjepović u sredini sa Dvajtom Ajzenhauerom