Srbi su učili Amerikance da igraju fudbal!

Svetsko prvenstvo u fudbalu koje počinje večeras u tri severno američke zemlje biće bez srpske reprezentacije, ali široj javnosti malo je poznato da su srpski fudbalski čarobnjaci dali veliki  doprinosr razvoju fudbala u Americi, Meksiku i Kanadi

Otvoreno je Svetsko prvenstvo u fudbalu 23. po redu. To je prilika da gledmao igru mnogih reprezentacija, u čijem stvaranju su učestvovali naši treneri i igrči. Tako će srpski fudbalski stil da bude prisutan na zelenom terenu Mundijala

Piše: Marko Lopušina

U Meksiko Sitiju na stadionu „Asteka“ danas počinje Mundijal, koji zajednički organizuju 16 gradova domaćina u tri države – 11 u SAD (Atlanta, Boston, Dalas, Hjuston, Kanzas Siti, Los Anđeles, Majami, Njujork, Filadelfija, San Francisko, Sijetl), tri u Meksiku (Gvadalahara, Meksiko Siti, Monterej) i dva u Kanadi (Toronto i Vankuver). Interesantno je da su srpski treneri i fudbaleri u ovim zemljama razvijali fudbalsku igru, a to su činili i u Australiji, Kini i po Africi.

Treba znati da su Srbi stvarali fudbalske klubove i reprezentacije u SAD, Kanade, Meksiku, ali i dalekoj Australiji. U SAD je američka vlada odlučila početkom sedamdesetih da razvija evropski fudbal, kao sport, ali i kao biznis. Taj posao na državnom nivou poveren je Henriju Kisindžeru, državnom sekretaru, koji je postao glavni selektor državnog tima SAD i sekretar profesionalne fudbalske lige.

Kisindžer je saradnju počeo sa Milanom Mandarićem i dr Acom Obradovićem, vlasnicima timova u Kaliforniji i Kanadi. Kruna tog fudbalskog posla dogodila se dve decenije kasnije, kada državni sekretar Kisindžer, golman u mladosti u Minhenu, poznavalac srpskog fudbala zapošljava Srbina, genijalnog Velibora Boru Milutinovića kao selektora i glavnog trenera državnog tima SAD.

Kako se to dogodilo pričao mi je Milutin Šoškić Šole, legendarni vratar Partizana, Kelna i reprezentacije Jugoslavije, koji je bio trener američkih državnih golmana:

-Rođen sam na Kosmetu 1936. Igrao sam za crno-bele na 500 utakmica, pa za nemački Keln. Napustio sam Nemačku u nadi da ću se vratiti u Beograd i ponovo obući crni golmanski dres. Nisam znao, niti sam mogao verovati, da ljudi koji su me prodali Nemcima bez mog znanja, neće hteti da me prime nazad u Partizan, iako su svi igrači to tražili. Umesto da branim gol crno-belih, dozovoljeno mi je da budem golmanski trener. Sa 31-om godinom života bio sam tada najmlađi učitelj u jugoslovenskoj fudbalskoj ligi – pričao mi je Šole.

Po završetku Više trenerske škole pet godina bio je trener u OFK Beogradu, drugoligaša FK Kikinda i pomoćnik trenera golmana FK Partizan. Početkom devedesetih godina prošlog veka Bora Milutinović je počeo da priča Milutinu Šoškiću kako se evropski fudbal ubrazno razvio u SAD.

Govorio mu je o tome kako je fudbal u Americi državni posao, koji vodi državni sekretar Henri Kisindžer. On je bio Evropljanin, neuspeli golman Bajera iz Minhena, ali ponajbolji američki diplomata. Pune dve decenije radio je na razvoju evropskog fudbala u SAD, prvo kao sport, a potom kao biznis. Kisindžer je doveo evropske, pa i srpske fudbalere u Ameriku da igraju na velike golove “saker” ili na male golove “indor”.

-Moj prijatelj Branko Perovanović, sportski novinar i menadžer odveo je Boru Milutinovića kod Henrija Kisindžera i ovaj je postao selektor reprezentacije SAD u fudbalu. Bio sam prvi trener golmana Partizana kada me Bora Milutinović pozvao da budem njegov pomoćnik u pripremi američke reprezentacije za Svetsko fudbalsko prvenstvo 1994. godine. A onda me nagovorio da nastavim da treniram američke fudbalske golmane u državnom timu SAD – pričao mi je Milutin Šoškić.

       U Ameriku preko Srbije

Konačno, Beograd je Šole napustio 1992. godine kada je shvatio da je i kod nas fudbal postao samo biznis. Svojim očima je gledao kako se rasprodaju najbolji srpski igrači i kako srpski fudbal umire. Odlučio je zato da radi kao profesionalni trener u zemlji u kojoj je fudbalska igra imala onu početničku nevinost, lepotu, energiju, entuzijazam.

-Prešao sam u Ameriku, da treniram golmane, kada je, lično državni sekretar Henri Kisindžer dolazio da obiđe državni tim. Živeo sam i radio u Kaliforniji od 1993. do 2006. godine. Za to vreme Amerikanci su učestvovali na četiri Svetska prvenstva i imali nekoliko kvalitetnih golmana kao što su Bred Fridel, Kejsi Keler i Tim Hauard – ispovedao mi se Šole.

I nastavio:

-Golmana Tima Hauarda sam otkrio na košarkaškom igralištu, kad je imao petnaestak godina. Pošto sam video da zakucava, prišao sam mu i pitao ga čime se bavi? Rekao mi je da igra fudbal u školi, pa sam ga pozvao da dođe na trening. Kad je 2003. odlazio u Mančester junajted, desetak minuta je plakao na mom ramenu.

Taj period fudbalskog entuzijazma državnog sekretara Henrija Kisindžera i državnog fudbalskog tima SAD trajao vrlo kratko. U SAD evropski fudbal se brzo utopio u američku industriju zabave. Zarada i profit od fudbalske igre na zelenoj travi, sa golišavim devojkama i ogromnim reklamama vremenom su postali važniji od driblanja, šutiranja i davanja golova. Danas je fudbal u Americi veliki posao u kome se vrti ogroman novac.

-Nema zato u meni više mnogo ljubavi prema fudbalskoj igri – govorio mi je Milutin Šoškić Šole kao da se opraštao od života te 2018. godine – Neprestano se vraćam sećanjima na moje selu Jablanicu, na Peć, na Beograd. Živim u nadi da ću opet osetiti onu staru ljubav među ljudima, koja me svih ovih godina, u tuđini, vezivala za Srbiju.

Milutin Šoškić, penzioner sa polomljenim nogama i sa štapom u ruci živeo je

u malom stanu na Karaburmi u Beogradu. Deca mu mu bila u Americi. Njegov fudbalski drug i prijatelj Bora Milutinović je za to vreme “pravio” fudbalske reprezentacije po svetu.

Kako mi je Šole pričao Bora, momak iz Bajine Bašte, koji je sa braćom igrao od 1958. godine fudbal u OFK Beogradu i Partizanu, postao je zvanični trener FIFA. Velibor Bora Milutinović je kao selektor ili savetnik FIFA direktno i indirektno učestvovao na šest različitih Svetskih prvenstava u fudbalu – Meksiko 1986., Italija 1990., SAD 1994. Francuska 1998. godina, Koreja-Japan 2002. i Katar 2022. godina.

-Kada je vodio tim Meksika na Svetskom prvenstu 1986. imao je 52 pobede, 20 poraza, 172 data gola i 101 primljeni gol. Uspešnost ove reprezentacije je bila vrhunska – 65,38 odsto. Sa timom SAD imao je mnogo više uspeha. Učešće na Svetskom fudbalskom prvenstvu 1994. godine u Americi ostvaren je sa 30 pobeda, 31 nerešenim rezultatom i 35 poraza. Dato je 116, a primljeno 110 golova. Uspešnost ekipe SAD bila je 47,40 odsto. U svetsku fudbalsku elitu Bora je odveo državni tim Meksika, Kostarike, Nigerije, SAD, Kine i Katara – otkrio mi je Milutin Šoškić, koji je bio osam godina stariji od Milutinovića.

Šole je preminuo 27. avgusta 2022. godine u Beogradu. Imao je 85 godina. Od Šoškića su se oprostili ekipa FK Kelna i FS SAD. Legenda beogradskog fudbala sahranjena je u Aleji velikana na Novom groblju. Velibor Bora Milutinović kao svetski čovek živi u Meksiku, Kataru i Srbiji.

Soker na srpski način

Na američkom kontinentu već pola veka postoje srpski etnički i amaterski klubovi, čiji igrači ne igraju samo soccer na srpski način, već razvijaju nacionalni identitet Srba u Americi. Na prelazu u 21. vek u SAD su postojala dvadesetak značajnijih srpskih fudbalskih ekipa. FK Beograd u Mičigenu, FK Srbija u Njujorku, FK Ujedinjeni Srbi  u Ohaju, Kaliforniji, Viskonsinu i Ilinoisu. Posebno je jak klub Karađorđe iz Klivlenda, koji je četiri puta bio prvak u državi Ohajo. Njega je vodio Vojkan Spasić.

Igrači iz ekipe Ujedinjeni Srbi u Čikagu zvanično su bili prvaci države Ilinois i srednje Amerike u velikom nogometu. U svim ovim timovima je bilo registrovano oko 5.000 igrača. Vodili su ih nekadašnji iskusni fudbaleri, Aca Obradović i Vladislav Bogićević iz Crvene Zvezde,  zatim Milan Stojsavljević, Mića Vasiljević, Voja Vla, Milan Kragujevac. Ljubiša Vasilić iz Milvokija bio je najbolji trener ekipe Ujedinjeni Srbi iz Viskansina i član američke Kuće slavnih u fudbalu.

Loptanje na velike golove postoji i u srpskoj zejdnici u Kanadi. Tamo su fudbal razvijali Milan Mandarić i dr Aca Obradović tokom sedamdeseti godina. Danas u Kanadi postoje poluprofesionalni i amaterski srpsku fudbalski timovi, u kojima igraju Srbi, Kanađani i novi doseljenci iz Afrike i Azije. Najpoznatiji srpski tim je “Beli orlovi” iz Toronta.  A najpoznatiji igrač našeg porekla je Marko Jevremeović, član šampionske ekipe Fordž u Kanadi.

U SAD su srpski fudbaleri imali više uspeha i domogli se američke slave. Splitski majstor lopte Slaviša Jovanović Žungul , požarevački mladić je u Kaliforniji sedamdesetih godina bio je “gospodar malog fudbala” (indor). U klubu San Dijego soccers postao je “car velikog fudbala”. Sa timom Golden Bay Earthquakes takmičio se u američkoj ligi NASL. Godine 1984. proglašen je za najboljeg igrača američke fudbalske lige.

I fudbaler Predrag Preki Radosavljević iz beogradskog Čukaričkog postao je slavan u SAD, jer je uveo Amerikance na Svetsko prvenstvo u Francuskoj. Zato je dobio nadimak Američki Pele. Posle dve decenije igranja fudbala Preki je bio američki trener ekipe Sijetl saunders.

Iz beogradske Crvene Zvezde u Ameriku 1981. godine stigao i mladi užički dribler Srboljub Srba Stamenković. Čuveni „zvazdaš“ Petar Peca Popović je za Srbu govorio i pisao da je bio „Elvis Prisli lopte“. Stamenković je bio Srbin koji je sam otkrio fudbalsku Ameriku.

Poslednjih godina među najbolje fudbalere u SAD spadaju mladići srpskog porekla Strahinja Tanasijević, Jovan Mijatović, Marko Ilić, Đorđe Petrović, Nikola Petrović, Ranko Vasiljević, Rade Novaković, Novak Mićović, fenomenalni Dejan Joveljić i Njemanja Radoja. Kako je FIFA odlučila SAD je domaćin Mundijala 2026. godine, zajedno sa Kanadom i Meksikom, što znači da će ovih narednih nedelje evropski fudbal opet da vlada Amerikom.

Rale iz Australije

Na Petom kontinentu srpski doseljenici su razvili fudbal, rukomet i vaterpolo. Srpski fudbal je vremenom timski i pojedinačno izrastao u državni tim Australije. Istorijsku ulogu u tome je imao Zvonimir Rale Rašić (na fotografiji iznad), profesor i doktor za fudbalsku igru.

Rođen je 1935. godine u Mostaru i imao je 34 godine kada je prvi put seo na selektorsku klupu. Kako je to Rale Rašić izveo pričao mi je jedne nedelje u Sindeju, gde drži Fudbalsku akademiju i vodi Fudbalski kamp, koji ima svoje ispostave u Kini i Južnoj Americi.

– Igrao sam u Australiji fudbal deset godina protiv mojih zemljaka, jer smo mi bili igračka velesila. Moji ljuti protivnici su bili Dragan Dagi Utješinović, Džimi Milisavljević, Branko Buljević, koje sam sve stavio u državni tim. Mi smo u kvalifikacijama igrali sa Iranom, koji je bio jako nezgodan, brz i prosto neuhvatljiv tim. Međutim, jedan naš čovek, koji je bio trener u Iranu mi je javio da Arapi igraju fudbal na peskovitom terenu, u kopačkama bez krampona. I da šutiraju sa svih pozicija na gol – priča Rašić – Australijskim reprezentativcima sam dao kopačke bez krampona, da i oni budu brzi na terenu i naređenje da blokiraju svaki udarac Iračana. Pobedili smo ih i lično mi je princ, sin kralja Reze Pahlavija čestitao na pobedi.

Odveo je Australijance u Nemačku kao privremeni trener sa platom od samo 4.000 dolara godišnje. Na tom Mundijalu 1974. godine Srbi su, kaže Rale Rašić, imali tri tima koje su vodili naši ljudi:

–  Na prvenstvu je učestvovalo 16 ekipa. Konkurencija je bila strašna. Mene, međutim, nije uhvatila panika, jer smo mi Srbi vodili tri državna tima – kaže Rašić – Miljan Miljanić je vodio tim Jugoslavije, Spasoje Vidinić je bio selektor reprezentacije Zaira, a ja sam predvodio ekipu Australije.

U takvoj konkurenciji debitanti, i reprezenatcija Australije, i njen selektor Zvonimir Rašić, nisu se obrukali:

– Na Mundijalu 1974. godine nismo se proslavili, jer smo bili u jakoj grupi – Zapadna Nemačka, Istočna Nemačka, Čile i Australija. U mom timu su igrali Dragan Utješinović iz OFK “Beograda” kao desni bek i Džim Milisavljević, golman iz Australije, koji tada nije znao nijednu srpsku reč.  Izgubili smo od obe Nemačke, a sa Čileom, koji je imao sjajne igrače, igrali smo nerešeno. Bili smo poslednji u grupi sa jednim osvojenim bodom.

Životni put ovog sportskog velikana je bio jako težak i trnovit. Rale se malo seća svojih roditelja, oca Ivana i majke Stanislave, koji su rodili i sina Dragoslava i kćerke Katarinu i Ivanku. Otac je bio član 29. hercegovačke brigade i kada je Ivan Rašić poginuo kod Trsta 1944. godine mali Rale se našao u dečijem domu “Radojka Lakić” kao ratno siroče. Dve godine kasnije prebačen je u Beograd, u dom na Karaburmi.

Fudbal je kaže naučio da igra na Karaburni sa ostalim “domcima”. Bilo ih je oko 400. A među njima i Milan Galić, kasnije golgeter “Partizana”. Bio je desni bek u Beogradu, Zrenjaninu i Novom Sadu u vreme kada su fudbal igrali Boškov, Rajkov, Krstić, Svinjarević, Roganović, sa kojima je bio u državnom timu. Međutim, bio je i odličan đak i potom student. Uselio se u Australiju 1962. godine, u vreme kada su njegove sestre već imale svoje porodice  na Kosovu i Metohiju i u Novom Pazaru.

Naslovna fotografija: Milutin Šoškić sa autorom ovog teksta