Срби избрисани из новог закона

Хрватски сабор крајем минуле године донео је нови Закон о стамбеном збрињавању на потпомогнутим подручјима, који је ступио на снагу од Нове године и којим су регулисана права бројних категорија хрватских грађана само не Срба бивших носилаца станарских права.

Према подацима Средишњег државног уреда за обнову и стамбено збрињавање, на дан изгласавања закона преостало још 669 таквих захтева за решавање, и то оних који су прошли сито и решето строгих услова међу којима је и онај да не поседују ниједну усељиву некретнину нити су било где стамбено збринути на подручју бивше Југославије.
Још једна категорија грађана српске националности није обухваћена овим законом, а то су повратници, углавном старије осбе којима нису обновљене порушене куће. Данас они живе на ивици људске егистенције и цивилизацијског достојанства. Наводно њихова права биће регулисана посебном владином уредбом.

Велико је питање када ће уредба бити донета и како ће бити примењена у пракси. Ова обећања су слаба утеха за многе Србе повратнике попут Божице Ојкић (67) из Воћина која годинама тражи обнову куће која јој је 1992. запаљена и минирана. До данашњих дана она нисје успела да се усели у своју кућу него је преусмерена на стамбено збрињавање по фамозном моделу Е, по коме јој је додељен грађевински материјал, али само на папиру јер је седма на листи првенства у Војнићу. Годишње се у овом месту реше два-три таква случаја а Божица видно нарушеног здравља изгубила је наду да ће икада уселити у свој обновљени дом. Чак и да јој којим чудом дарују грађевни материјал, Божица која живи од мале пољопривредне пензије нема ни финанцијску ни физичку снагу да га угради у урушену кућу.
– Вратила сам се пре 13 година. Живим у туђој, старој кући, али сваког госта три дана доста, а ја сам ту већ предуго. Немам ни купатило ни воду. Када сам се вратила, моја кућа није била тотално урушена, да су је барем тада прекрили, имала бих своју кућу, свој мир. Сваки дан је обилазим, стално одржавам двориште. Све је чисто, само је кућа урушена. Прошле су бројне комисије, снимали су, мерили и ништа… Свако пребацује одговорност на другога. Нека ми барем кажу шта ће бити, да се помирим да ћу овако умрети – прича Божица, која је само један пример међу бројним нерешеним случајевима из програма обнове који се по бирократским ладицама вуку више од деценије.
Према подацима из Средишњег државног уреда за обнову и стамбено збрињавање, до сада је у стамбено збрињавање, које траје од 1992. кроз неколико програма, утрошено више од 42 милијарде куна или 5,6 милијарди еура, а стамбено је збринуто око 620.000 корисника. Међутим, те су цифре зброј укупних улагања у обнову и стамбено збрињавање свих категорија и програма, па се из њих не може докучити колико је уложено у стварање одрживог живота у местима где живи српско становништво.
По службеним подацима, око 70.000 корисника стамбено је збринуто давањем у најам стамбене јединице у државном власништву, и то 26.206 стамбених јединица на подручјима посебне државне скрби, највише у Вуковарско-сремској, Сисачко-мославачкој, Шибенско-книнској, Осјечко-барањској и Задарској жупанији. Једини податак који можемо везати уз српску повратничку популацију јесте да је додељено више од 9.300 стамбених јединица бившим носиоцима станарског права, наводе Нвости, гласио Српског народног вијећа у Хрватској

Са досадашњом реализацијом програма стамбеног збрињавања није задовољан саборски заступник Српске демократске самосталне странке Борис Милошевић.
-Ако погледамо прокламоване циљеве стамбеног збрињавања, поготово повратак, насељавање и останак становништва на подручјима која су демографски и привредно девастирана, онда је јасно да не можемо рећи да смо задовољни реализацијом. Сам административни поступак решавања је спор, па бројни људи годинама чекају стамбено збрињавање. Што се тиче стамбеног збрињавања бивших носиоца станарског права, првобитни су планови били да се њихови захтеви реше до 2008, дакле пре десет година, али, нажалост, још нису решени – каже Милошевић.
Он истичее чињеницу да се највише корисника жали на листе првенства јер ако нису решени у текућој години, следеће године се поновно рангирају и бодују.
– И држава је свјесна тог проблема. Сматрамо да је недопустиво да од правомоћности решења и признавања права на стамбено збрињавање корисници чекају по неколико година. И да због околности које су настале због чекања последице сноси корисник и тиме не користи признато право. Ово је обесхрабрујуће за кориснике и супротно свим прокламованим циљевима за које се сви залажемо. Држава може донети и најбоље законе, али шта вреди ако је државна администрација уско грло решавања проблема – истиче Милошевић.
Драган Милић, правни експерт за питања стамбеног збрињавања из Пројекта грађанских права Сисак каже да треба решити нагомилане техничке и организацијске проблеме који годинама прате ову проблематику, а на штету крајњих корисника.
– Треба направити оперативнији механизам у административној хијерархији и у управном поступку, пре свега бољом комуникацијом између Средишњег државног уреда и жупанијских уреда, али и пројектаната. За организирану уградњу, осим да странка одговара критеријима и да има утврђено право које потврђује жупанијски уред, потребно је да Средишњи државни уред припреми техничку документацију, односно ваљану грађевинску дозволу, за чије издавање треба чак година дана. Донедавно се допуштало да истекне и сама грађевинска дозвола, јер корисник за две године није успевао да добије грађевни материјал. Један од темељних проблема јесте да приликом промене сваке власти долази до значајних промена и реконструкција у самом Средишњем државном уреду – указује Милић.

Насловна фотографија: Порушена српска кућа у Госпићу/фотодокументација Веритаса

Овај текст део је пројекта о положају Срба у Хрватској који је подржала Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова Владе Србије