Spomenik Srbima čije su kosti rasute po Alpima
I Alpi su posuti srpskim kostima! Stotine neznanih junaka, zarobljenika, koji su svojim rukama klesali ove planinske vrleti na severu Italije i u tom robovanju umirali bacane su sa zidina zamka u provaliju i zakopavane u šumi. Vek kasnije dobili su, konačno, zasluženo poštovanje – država Srbija zajedno s prijateljima iz Italije podigla im je spomenik, koji je na mestu stradanja otkrio Nikola Selaković, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.
Omeđen šumovitim vrletima Alpa, kroz koje izbija krš, plodni region Trentino Alto Adiđo izgleda bajkovito. Raštrkana sela, sa obaveznim visokim zvonikom crkve, među vinogradima i jabukama. A Kastelano, koji je ime dobio po zamku iz 11. veka, posebno je lep. Sa obronaka Alpa i visine od 800 metara nad morem gleda u mesto Roverteo, dok se iznad njega do oblaka dižu vrhovi. Ova pitoreskna slika s planinskim kućama i balkonima punim cveća čuva jezivu istoriju.
Međ zidinama zamka Kasteli di Kastelano, u kom su od 1916. do 1918. bili zatočeni Srbi i drugi zarobljenici, nalazi se i lokalno groblje, a pod njim i ono nigde upisano – ratnih zarobljenika Austrougarske, pa i Srba. Odatle pogled puca na Rovereto.
– Pojas gde je sada bolnica bila je ničija zemlja, a tamo gde su sada zvonik i crkva počinjao je austrougarski deo fronta. Iza bolnice, u tom planinskom delu, bile su italijanske trupe. A Srbi, koji su imali najgori tretman od svih zarobljenika, a bilo je ovde i Rusa, Rumuna, Francuza, imali su najteži zadatak – da na više od 2.000 metara nadmorske visine isklešu put kojim će austrougarski vojnici moći da iznesu artiljerijsko oruđe na visove kako bi odatle gađali Italijane – pokazuje nam Nikola Selaković Rovereto, pa se okreće i gleda gore u „srpske“ vrhove.
Umirali su u najstrašnijim mukama, a nisu ni sahranjivani.
– U početku su sve umrle, pa i Srbe, samo bacali sa ovih zidina dvorca u provaliju. Ali, pošto su Srbi sami gore radili, gore je bilo groblje samo za njih – veli Selaković.
Priče o tom srpskom groblju prenošene su s kolena na koleno, ali niko nije znao gde je tačno. A onda su lokalni istoričari Mauricio Manika i Klaudio Toneli uzeli metalni detektor i pre dve godine ga našli!
– Našli smo mnoge kosti, ali i delove uniforme, kaiševa, dugmiće, novčanice. Na tokama kaiševa videla su se srpska obeležja – kaže Mauricio, te dodaje da se ne može ni proceniti koliko je tu Srba sahranjeno.
Srbi su na sebi imali pločice s imenom i nazivom mesta odakle su, ali Austrougri su to pobacali pre nego što su ih zakopali.
I tako je država Srbija, zahvaljujući divnim ljudima iz Italije, saznala da navrh Alpa leže naši junaci. Bez ikakvog znamenja. Lane je bila prva komemoracija, a sad je tu i spomenik. Nije ministar hteo da drži govore, samo je izrecitovao stihove od kojih su krenule suze:
– Na humkama u tuđini neće srpsko cveće nići,
Poručite našoj deci, nećemo im nikad stići,
Pozdravite otadžbinu, poljubite rodnu grudu
Spomen za slobodu neka ove humke budu..
– Hvala i nek je večna slava junacima – rekao je Selaković.
I pravac Rovereto – pod nadaleko poznato zvono mira, najveće klateće na svetu. Izliveno od topova država učesnica rata, još od 1924. svake nedelje uveče 100 puta otkucava.
– Zvono Santa Marija Doloroze (Sveta Marija Najbolnija) šalje poruku mira i sećanje na sve izgubljene u ratovima. Sad je u čast našu i naših predaka u podne zvonilo 100 puta – kaže Selaković, dok iza zvona pogled puca na Kastelano i vrhove posute kostima Srba.
Maleni Kastelano, sa svega 800 duša, srdačno je dočekao prijatelje iz Srbije, a okupio se i veliki broj Srba iz celog regiona.
– Ovde nisu bili zarobljeni samo srpski vojnici, nego i Srbi s prostora Austrougarske monarhije koji su dovedeni na prinudni rad, a najviše ih je bilo iz BiH. I većina njihovih potomaka i ne zna da su im preci kosti ostavili na Alpima, daleko od kuće. Nema gore stvari od rata. Ali kad se već dogodi, najgora stvar je ako se žrtve zaborave. Posebnu zahvalnost dugujemo našim italijanskim prijateljima – rekao je Selaković.
„Bože pravde“ odjekivalo je Alpima, dok se srpska trobojka vijorila na jarbolu. Nisu zaboravljeni…
Krvava srpska staza
Na Srbe svakodnevno podseća i „srpska staza“, a sad je otkrivena ploča koja će svakog putnika namernika obavestiti ko je stazu napravio još u Velikom ratu.
Srbi su svako jutro pre pet kretali put ove staze do vrha, koji je na 2.058 m nadmorske visine. Dakle, Kastelano se nalazi na 800 m, a išli su na preko 2.000 – kaže Selaković i dodaje da je predlog MRZS da prilikom naredne komemoracije tamo dođu i učenici završnih godina vojne gimnazije, srednje škole unutrašnjih poslova, vojne akademije i kriminalističko-policijskog univerziteta, a Mauricio je predložio da tada naprave rekonstrukciju dnevnog kretanja Srba.
Sedam imena nađeno
Još prošle godine, kad je bila prva komemoracija, postavljena je u Kastelanu ploča sa imenima sedmorice Srba koji su jedini poznati među nepoznatim žrtvama, pošto je Mauricio uspeo da od lokalnog paroha izmoli papire nađene u crkvi sa nekim imenima.
Ordenje za prijatelje iz Italije
Selaković je istakao da bi voleo da se opština Vila Lagarina pobratimi s nekom u Srbiji, na čemu generalna konzulka već radi. – Iniciraću da komemoracija u Kastelanu postane događaj koji ćemo obeležavati na državnom nivou svake godine. I zvanično ću podneti predlog predsedniku Srbije da naše velike prijatelje Klaudija i Mauricija odlikuje povodom Dana državnosti 15. februara – kazao je Selaković.
Konzulka Ivana Stojiljković: Da očuvamo mir za našu decu
Ponovo smo ovde da odamo počast ne samo hrabrim vojnicima već i civilima i brojnim ratnim zarobljenicima srpske vojske koji su stradali i počivaju ovde i, pored postavljanja memorijalne ploče (2020, prim. nov.), ove godine utvrđujemo trajno spomenje na „srpsko groblje“ i „srpski put“, da budu večna uspomena na veliko prijateljstvo i herojstvo, a sve sa ciljem da u budućnosti očuvamo mir za našu decu – rekla je u Kastelanu konzulka Srbije u Trstu Ivana Stojiljković i dodala: – Pre stotinu godina zajedno smo se borili za slobodu i nezavisnost, a danas svedočimo da ćemo i u budućnosti nastaviti da radimo sa istom posvećenošću i u ime večitih vrednosti: časti, požrtvovanja i odanosti, ponosni na nasleđe naših palih boraca i predaka koji ovde počivaju zauvek, daleko od svoje voljene Srbije.
Prvi svetski rat je priča svake srpske porodice
Mnogo je ratova koje smo vodili, ali Prvi svetski rat je za nas poseban – to je priča svake srpske porodice, ne samo države i čitavog naroda. Ne postoji porodica u Srbiji koju Prvi svetski rat nije ozbiljno dotakao. Kad je počeo, Srbija je imala oko 4.100.000 stanovnika, a tokom rata izgubili smo tačno 1.247.435 ljudi. Izgubili smo 52 odsto muškaraca između 18 i 45 godina starosti – istakao je Selaković.
Dobri domaćini
Sjajni domaćini su se potrudili da srpskog ministra i prijatelje Srbe dočekaju na pravi način, te su u Parku legendi, u blizini zamka, priredili i večeru uz tradicionalno jelo – pirinač s mlevenom kobasicom, i domaće vino. A za zabavu su bila zadužena dvojica simpatičnih muzikanata. Krenulo se sa „Bela ćao“, a preko „Tamo daleko“ do užičkog kola, koje se rasplelo po parku.
Prsten stradalnika
Prijatelji iz Italije još jednom su iznenadili Srbe – nakon otkrivanja spomenika ministru Selakoviću je prišao stariji meštanin i poklonio mu zarđali prsten. Našao ga je na svom imanju. Ostao od nekog srpskog stradalnika. Sad samo da se reši gde će se čuvati ovaj značajan artefakt.
Tekst: Jelena S. Spasić/Kurir
