Скок Ђоке Пејановића из јасеновачког воза смрти
Пише: Ненад Цвјетковић
Ђоко Пејановић из Пејановића (1918-2013), на слици са супругом Митром и дјецом) искочио је у Скрозама из воза смрти у коме је најмање 340 Срба из долине Криваје 2. фебруара 1942. године транспортовано у концентрациоли логор Јасеновац. То смо сазнали недавно захваљујући Ђокиним потомцима. Аутор ових редова у својој књизи „Возућа-запис о завичају“ подробно је описао како су усташе одводиле Србе на пут без повратка. Ево једног одломка из те књиге.
„Кобног 29. јануара 1942, усташки бојник Јуре Францетић, и предсједник општине Мустафа Ђерзић позвали су куририма локалне кнезове на састанак: Бранка Павловића из Возуће, Луку Божића из Жељове,Божу Радића из Предражића,Јефту Јовића из Миљевића, Чеду Илића из Предрага,Ђорђа Марковића из Васовина, Милана Стевановића из Хрга,Љубомира Ивановића из Свињашнице,Јована Савића из Лозне и наредили им да попишу и “изволе довести“ све мушкарце старости 16 до 66 година на Кућанац како би им писмено,“црно на бијело“,издали легитимације (односно дозволе или објаве) за несметано кретање,слободан и безбједан живот. Оружници послати на терен агитовали су како се државне мјере и одлуке морају стриктно поштовати.
Била је то подла обмана.
Не слутећи превару, већина домаћина и њихових мушких потомака,након међусобних убјеђивања,одазвала се позиву и добровољно кренула у возућку Основну школу, “да се пријави новим властима“. Разапети између неизвјесне будућности, дубоких снијегова и изненада понуђеног мира са мирисом топлог огњишта,унапријед осуђени на смрт су изабрали ово последње. Опрезнији су, не вјерујући у “загарантовану часну ријеч“, неубијеђени да им “неће фалити ни длака с главе“ под оружаном жандармском пратњом, и уз употребу силе, као “државни непријатељи“ похватани по кућама и привођени.
Почетком фебруара, из разуђених возућких насеља слила се ка школској згради ријека од 380 мученика. Неки су у путу,на основу понашања и разговора оружника,схватили да је по сриједи клопка. Међутим,сваки покушај бјежања, одупирања или одбијања наређења кажњаван је смрћу. Због тога је на прилазима зборном мјесту,на више локација,ликвидирано око двадесет људи: предражићки кнез Божо Радић са сином Душаном,Алекса Ђокић и Јанко Асентић из Врачевца,Душан Панић из Панића,Бранко Јелић из Шиктара,имењаци са Присјеке,Митар (Јовин) и Митар (Жарков) Спасојевић,Саво Савковић и старац Васкрсија Ивановић из Миљевића,старац Саво Његомировић и старији брат команданта Јефте-Ђорђе Благојевић из Турчиновића,браћа Ристо и Илија Божић из Божића и Љубомир Станковић из Цурића. Браћа Богдан и Бранко Станковић из Поља су,након мучења,објешени испред Шумске управе,а Мирко Софрић,те браћа Петар и Димитрије Његомировић из Турчиновића заклани у Павловићима. Њихови посмртни остаци сахрањени су након рата у заједничку гробницу на Лугу скупа са жртвама ексхумираним у Расаднику и Бабуновића дворишту. Потом је изграђен споменик над бетонираном костурницом са укупно 62 пронађена некомплетна људска скелета.
Двадесетак притворених је на вријеме прозрело превару, па су под окриљем језиво хладне фебруарске ноћи, искористивши небудност страже побјегли из добро чуваног сабирног логора-школе и избјегли јасеновачки маљ. Међу сретницима који су преко залеђене ријеке стигли до слободе бијаху: Илија Јовић из Миљевића, Бранко Јовановић, Милко Стевановић и Лазо Смиљић из Хрга, Милош, Лазо,Јован,Илија,Јанко,Божо,Бранко и отац Милан Пејић из Пејића,Саво Лазић,браћа Рајко и Душан Илић из Предрага, Немања Марковић из Предражића, Ранко, Рајко и Урош Павловић из Возуће. Побјегли су да причају.
Највише бјегунаца, осам, стигло је у село Пејиће, а међу њима и Бранко Пејић (рођен 1923.године). Његово сјећање је потресно:
„Нас петнаест пунољетних мушкараца из Пејића кренусмо у Возућу да се пријавимо НДХ властима, након обећања да ћемо добити пропуснице за кретање. То јутро нисмо ни доручковали, јер смо се надали брзом повратку. У школу смо улазили један по један, и одмах су нас уписивали у неки списак. У учионицама смо законачили чекајући бојника Францетића, без чијег потписа легитимације нису важиле.. .
Сутрадан ујутро су тражили шест добровољаца за неки посао. Дали су нам крампе и лопате и повели нас преко пруге да сахрањујемо побијене цивиле. У једној кући смо нашли жену Цвијету Павловић расутог мозга,са косом залеђеном по поду,а поред свињца њеног мужа Саила. При укопавању ми се јавила мисао да ћу и ја овако окончати. Зато сам одлучио то вече бјежати. Искористио сам погодност што је нужник био изван школске зграде,прошао крај стражара,задржао се дуже вријеме,и у погодном тренутку искочио у снијег…Отац Милан ме цијелу ноћ тражио међу заточеницима док није схватио да сам побјегао. То му је дало снаге да и он покуша. Његовим трагом је пошло још десетак људи…“
Четвртог фебруара 1942. године најмање 340 утамничених возућких Срба најбоље животне доби, претежно ратара, жељезничара и шумских радника, изведено је из здраде Школе, укрцано у припремљене жељезничке “ГЕ“ вагона, закатанчено,и упућено према Завидовићима,под изговором да их шаљу “на привремену радну службу“. А упућени су на пут без повратка. Писменим изјавама „спроводници“ Џ. Хаџић и М. Ђерзић потврдили су да су возом „отпремљена“ 342 Србина. (комплетан списак ћу објавити данас овдје)
Из воза је једино успио искочити Ђоко Пејановић и вратити се жив кући!
