Šest decenija progona

ŽIVOT I STRADANJA RAŠKOVIĆA U KRAJINI (4)

Punih šestdeset godina tajali su njihovoj domovini Hrvatskoj napadi na porodicu što je na kraju imalo za poslednicu konačni izgon iz zavičaja i bolesti sa smrtnim ishodima

Piše: Dr Marko Lopušina

Prvi na udaru vlasti bio je starešina porodice Dušan Rašković, kninski advokat i zagrebački sudija Vrhovnog suda Hrvatske, samo zato jer je bio Srbin. Ćerka dr Vjera Rašković Zecse seća surovog života u Dalmatinskoj zagori i samom Drnišu. Iako je bila dete pamti da je opasnost po život vrebala u svakom kutku i trenutku:

-Otac Dušan se u ra­tu na­gu­tao sil­no­ga stra­ha ko­jim je sve nas za­ra­zio. Ni­ka­kvo ču­do, jer nje­ga su pro­ga­nja­le sve vla­sti. Naj­vi­še se, kao i svi mi, bo­jao Ja­se­nov­ca. Naj­mla­đi sin te­te Ka­ti­ce, To­me Mi­jić, jed­nom nam je u dječ­joj igri do­ba­cio:„Svi će­te vi ri­šća­ni u Ja­se­no­vac!“

Kada je Dušan Rašković postao sudija Vrhovnog suda, hrvatski nacionalisti su ga javno napali pedesetih godina da je „osudio Hrvate, švercere, na smrt“. Krajem devedesetih kada su vlast u Hrvatskoj otele nove ustaše,  zagrebački dnevni list „Vjesnik“ je 2. novembra 1998. objavio tekst pod naslovom: „ Stravični pokolj: četnički zločin uz talijansku pomoć“. To je zapravo bilo pismo Ante Mile Krvavice, ekonomiste iz Zagreba, u kome se tvrdi da su organizatori pokolja bili Dušan Rašković i Momčilo Đujić.

Dušanov sin Srđan je, takođe, lažno oputživan u novoj Hrvatskoj, da je ukrao stan, a njegov sin Dušan Rašković, kustos da je ukrao dela vajara Ivana Meštrovića. Drugi sin Jovan Rašković je go­di­ne 1985. zbog mo­ral­no–po­li­tič­ke ne­po­dob­no­sti uda­ljen s Me­di­cin­skog fa­kul­te­ta u Za­gre­bu. Njegova ćerka Sanda, koja je tada imala 20 godina, kaže da te osam­de­se­te go­di­ne pri­pa­da­ju opet vre­me­nu po­li­tič­kog pro­go­na njenog oca:

-Kao an­ti­ko­mu­ni­stu i srp­sko­ga na­ci­o­na­li­stu po­li­ci­ja ga je pri­vo­di­la, sa­slu­ša­va­la, pri­slu­ški­va­la, pre­tre­sa­la stan i ku­ću za od­mor, od­u­zi­ma­la mu pa­soš.

Ponižavali ga i Tuđman i Milošević 

Zatim je vlast počela da ga zastrašuje. Kako je to izgledalo svedočio je sam dr Jovo Rašković:

– Pri­li­kom kon­ku­ri­sa­nja za pro­fe­so­ra Me­di­cin­skog fa­kul­te­ta u Za­gre­bu, Konkursna ko­mi­si­ja, ko­ju su či­ni­la tro­ji­ca vr­hun­skih struč­nja­ka, pri­hva­ti­la je moju kan­di­da­tu­ru. Ali, Ka­drov­ska ko­mi­si­ja fa­kul­te­ta za­u­sta­vi­la je moj iz­bor zbog po­li­tič­ke ne­po­dob­no­sti. Oti­šao sam kod ključ­nog čo­ve­ka ka­drov­ske ko­mi­si­je i on mi je do­slov­ce re­kao: „Šta ti ho­ćeš? Hteo bi da bu­deš naš pro­fe­sor i da da­ješ an­ti­ko­mu­ni­stič­ke iz­ja­ve. Ta­ko re­ak­ci­o­nar­no ni­su pi­sa­li ni Ćo­sić, ni Đi­las“.

Ra­ško­vić je po­vu­kao svo­ju kan­di­da­tu­ru. U no­vem­bru 1988. go­di­ne u šibenski stan mu je došla hrvatska policija. Ušlo je se­dam lju­di.

– Pred­sta­vi­li su se kao pri­pad­ni­ci SDB-a. Is­po­sta­vi­lo se da ima­ju na­log da pre­tre­su moj dom u Ši­be­ni­ku i vi­ken­di­cu u Pri­mo­šte­nu. Pre­tres je bio vr­lo te­me­ljan. Ni­jed­na kar­ti­ca ni­je osta­la ne­pre­gle­da­na. Po­seb­no su ih in­te­re­so­va­la pi­sma ko­ja sam do­bio iz ino­stran­stva od Her­ber­ta Ma­kru­zea, Eri­ha Fro­ma, Ha­ber­ma­sa i dru­gih. Tra­ži­li su da otvo­rim ka­su. Iz nje su po­ku­pi­li sve mo­je de­vi­zne i di­nar­ske knji­ži­ce, za­te­če­ne di­na­re i stra­ne ban­kov­ne kar­ti­ce. Pru­žio sam im do­ka­ze o za­ra­da­ma de­vi­za u ino­stran­stvu i nji­ho­vom le­gal­nom tran­sfe­ru u ze­mlju. Vratili su mi novac i pasoš – pripovedao je dr Jovan Rašković.

Kad je postao vođa Srba u Hrvatskoj i BiH Slobodan Milošević je javno bio arogantan prema dr Jovanu Raškoviću i ponižavao ga. To je činio i hrvatski poglavnik Franjo Tuđman. U rano leto 1990. godine Hrvati po instrukcijama svog predsednika raglasile lov na doktora Jovu Raškovića. U novinskom tekstu tekst „U ime oca i sina“za beogradski NIN doktor Rašković je 1992. godine objavio kako je organozavn njegov progon iz Šibenika, u kome je 35 godina bio najomiljeniji lekar:

„Tra­ži se moj iz­gon iz gra­da Ši­be­ni­ka i iz Hr­vat­ske. HDZ je, uz buč­nu, pre­te­ću pro­pa­gan­du, or­ga­ni­zo­va­la pot­pi­si­va­nje pe­ti­ci­je na cen­tral­nom ši­be­nič­kom tr­gu, is­pod hr­vat­ske tro­boj­ni­ce i ša­hov­ni­ce, uz zvu­ke bor­be­nih mar­še­va. Na sto­lo­vi­ma, pre­kri­ve­nim po­kri­va­či­ma ko­ji su bi­li is­cr­ta­ni ba­nal­nom na­ci­o­na­lom or­na­men­ti­kom, pot­pi­si­va­ne su sram­ne knji­ge zla. Sa­ku­plje­no je, ka­ko su sve­ča­no ob­ja­vi­li, vi­še od 30.000 pot­pi­sa u gra­du sa još to­li­ko sta­nov­ni­ka“ – zapisao je u svom dnevniku dr Jovan Rašković.

No­vi­na­ri Ra­dio Ši­be­ni­ka lan­si­ra­li su najg­nu­sni­je la­ži o dr Jo­va­nu Ra­ško­vi­ću. Go­vo­ri­li su da je „vr­šio vi­vo eks­pe­ri­me­nte na Hr­va­ti­ma“, da je „pri­pad­ni­ke ovog na­ro­da tro­vao otrov­nim pe­čur­ka­ma“. Či­ta­li su, za­tim, je­dan tekst iz „Vje­sni­ka“ u ko­me se tvr­di da je Jo­van Ra­ško­vić oku­pio oko se­be gru­pu mla­dih Sr­ba, na­zva­nih „Ra­ško­vi­će­vi Jo­vi­ći“, či­ji je za­da­tak da za­stra­šu­ju i ko­lju hr­vat­sku škol­sku de­cu.

Ka­da je Jo­van Ra­ško­vić kre­nuo krajem avgusta na po­sao u ši­ben­sku bol­ni­cu na ula­zu nje­go­ve kli­ni­ke sa­če­ka­la ga je gru­pa mla­đih ko­le­ga i dru­go bol­nič­ko oso­blje i fi­zič­ki ga spre­či­la da do­đe do svo­je or­di­na­ci­je „zbog to­ga što on ra­di pro­tiv hr­vat­skog na­ro­da i nje­go­ve dr­ža­ve“. Ni­šta mu ni­je pre­o­sta­lo ne­go da se vra­ti u kuć­ni za­tvor.

Izgon iz Šibenika

Ubr­zo za­tim, 28. av­gu­sta 1990. do­bio je od Me­di­cin­skog cen­tra Ši­be­nik, ko­ji je on osno­vao, ot­kaz. Od to­ga tre­na Raškovići u Šibeniku su postali obe­le­že­ni lju­di i sta­vlje­ni van za­ko­na. Raškovićev  stan u Ši­be­ni­ku je opu­sto­šen, be­so­muč­no opljač­kan, a vikend kuća tri puta minirana:

“Mo­ja ku­ća za od­mor u Primoštenu, ko­ju je pred­sed­nik Tuđ­man u jed­nom od svo­jih go­vo­ra na­zvao „Ra­ško­vi­će­vom vi­lom u ko­joj je pi­san Me­mo­ran­dum SA­NU“, raz­ru­še­na je eks­plo­zi­vom i za­pa­lje­na. U luk­su­zni stan u naj­lep­šem de­lu Za­gre­ba, ko­ji je is­pu­njen bi­ra­nim na­me­šta­jem i umet­nič­kim sli­ka­ma i vred­no­sti­ma, ko­je pri­pa­da­ju mo­joj že­ni, use­lio se, „bez pri­zi­va“, je­dan pri­pad­nik hr­vat­ske po­li­ci­je. Pri­vat­no vla­sni­štvo mo­je su­pru­ge otu­đe­no je na naj­gru­blji i naj­ne­pri­me­re­ni­ji na­čin” – zapisao je Jovan Rašković.

Kada bi doktor Jovan izašao na ulice svog Šibenika do­ži­vlja­vao je stra­šne uvre­de. Plju­va­li su ga. Ali bi­lo je i ne­ko­li­ko lju­di ko­ji su mu pri­šli i re­kli: „Iz­dr­ži­te, dok­to­re, pro­ći će i ovo“. Njegova supruga Tanja, takođe, doktorka u šibenskoj bolnici, Hrvatica po ocu, nove ustaše su nazivale „četnička kurva“. Nju su tre­ti­ra­li kao iz­daj­ni­ka ro­da svo­ga. Do­ba­ci­va­li su joj u pro­la­zu naj­ru­žni­je re­či. Na Ra­dio Ši­be­ni­ku su išli do­tle da su tvr­di­li da je ona šva­ler­ka vla­di­ke Ni­ko­la­ja!

Iz Šibenika su Jovan, Tanja i Sanda Rašković, pod pretnjom linčom, pobegli u Zagreb. I u glavnom gradu hrvatske države svi Raškovići su bili izloženi napadaima novih ustaša. O tome je javno govorila doktorova ćerka Sanda Rašković Ivić:

– Sva­ki go­vor mo­ga oca, in­ter­vju ili čla­nak imao je za po­sle­di­cu no­vi fi­juk bi­ča iz­nad gla­va čla­no­va mo­je po­ro­di­ce. U Za­gre­bu nam za­i­sta ni­je bi­lo la­ko. Ja sam kao psi­hi­ja­tar ra­di­la na kli­ni­ci „Re­bro“, i ko­le­ge su po­če­le da se pre­ma me­ni hla­de. Vi­de­la sam strah u nji­ho­vim oči­ma, pla­ši­li su se da me po­zdra­ve i uđu u mo­ju or­di­na­ci­ju. Za ta­kvo nji­ho­vo po­na­ša­nje ima­la sam pu­no raz­u­me­va­nja.

Oko tri me­se­ca po­ro­di­ca Rašković je u Zagrebu bi­la u ne­koj vr­sti kuć­nog pri­tvo­ra. Dva po­li­caj­ca sta­ja­la su is­pred njihovog sta­na i kon­tro­li­sa­la ko u nje­ga ula­zi i iz­la­zi. Pod stra­žom je doktorka Sanda bi­la i na kli­ni­ci „Re­bro“.

– Jed­nog da­na na­pa­li su me na uli­ci. I po­če­li da tu­ku. Gla­vom su mi uda­ra­li o zid. Bio je no­vem­bar. Iz­gre­ba­na, po­ce­pa­na, bo­sa, sti­gla sam ku­ći. Na­pad sam pri­ja­vi­li po­li­ci­ji, ali od to­ga ni­je bi­lo ni­šta – priznala je tužno dr Sanda Rašković-Ivić, koja je bila udata za Hrvata sa kojim je imala dvoje dece.

Iz Zagreba su potom doktori Raškovići sa decom, odnosno unucima, pobegli u Beograd, gde su bili podstanari.

„ U razmaku od 50 godina moj otac i ja našli smo se u istoj situaciji. Raz­li­ka je u to­me što je on uto­či­šte na­šao u Ita­li­ji, a ja u Sr­bi­ji, či­ja me je Aka­de­mi­ja na­u­ka ra­ni­je pri­mi­la za svog čla­na. Ne­ma, me­đu­tim, ni­šta neo­bič­no u to­me što se do­go­di­lo s mo­jim ocem i sa mnom u hr­vat­skim dr­ža­va­ma. Ta po­li­ti­ka, po re­či­ma Ra­ško­vi­ća, tra­je 150 godina od ka­da je sta­ri kro­a­ti­stič­ki po­li­ti­čar Star­če­vić, ko­ga su na­zi­va­li i na­zi­va­ju „ocem do­mo­vi­ne“, us­po­sta­vio mi­sao da su Sr­bi u Hr­vat­skoj, a i Sr­bi uop­šte, re­me­ti­lač­ki fak­tor us­po­sta­vlja­nja hr­vat­skog na­ci­o­nal­nog bi­ća i hr­vat­ske dr­ža­ve, od­u­vek pa do da­nas. Od Star­če­vi­ća do Tuđ­ma­na ta se mi­sao ni­je me­nja­la. Po­no­vi­la se ista sud­bi­na baš za­to što su na­ci­o­nal­nom dr­žav­nom ide­o­lo­gi­jom vla­da­li isti prin­ci­pi: iste ide­je agre­siv­ne pa­ra­no­id­no­sti či­ja je osno­va bi­la ma­ni­ja pro­ga­nja­nja dru­gih, a ovi dru­gi su bi­li Sr­bi, ne­sre­ćan na­rod u Hr­vat­skoj ko­me smo pri­pa­da­li moj otac i ja.“ – napisao je dr Jovan Rašković u tekstu „U ime oca i sina“.

Danas se unuci i praunuci Raškovića skrivaju po svetu gde žive, da bi izbegli neprijatnosti prožete mržnjom prema velikoj srpskoj porodici iz Kninske krajine, u kojoj, pored Srba ima Italijana, Nemaca i ponajviše Hrvata.

 

Kraj