Сећање на истинског сина српског рода

То што је Аја Софија претворена у џамију мене не чини мање православном, а њу не чини мање Црквом. Она ће увијек бити Аја Софија, Храм Премудрости Божије, подигнута 537. године, за вријеме Јустинијана. Увијек ће бити јединствен примјер византијске архитектуре, саборна црква и сједиште Васељенске Патријаршине.

И да је сруше, она ће и даље бити Црква. И да на тим рушевинама подигну јавну кућу, и даље ће бити Црква. Не постоји објекат, човјек, држава, стратегија, геополитика, која ће учинити да Аја Софија не буде Црква. Чини ми се да су тога свјесни сви осим нас. Отуда силни очај који нас преплављује, нимало својствен и примјерен православним хришћанима. Међутим, ово није текст о Аја Софији.

На данашњи дан, прије годину дана у Острогу, у 54. години живота, се упокојио историчар Пеђа Вукић. Пеђа није био обичан човјек, није био обичан историчар и мишљења сам да би читав православни свијет требао знати за њега, баш као што зна за Аја Софију.

Одрастао је, радио и живио на Цетињу, које га никада није прихватило. Физички неугледан, а сви су знали, сви Цетињани, чувени перјаници, јунаци, љепотани, да му нису ни до чланака. Томе је доприњела и његова животна оданост Христу, Цркви и српскоме роду, јер по његовим ријечима, како може да припада другом народу, коме нису припадали Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки. Светом Василију је и посветио свој дипломски рад, за који је остала чувена анегдота, гдје га професор одушевљено пита:

„Па како, колега, ви то све знате?!“

„Их, ја сам ви то све знао у петом основне.“

Био је ходајући архив. Уважавали су га академици и доктори историјских наука, и неријетко, питали за мишљење. Пеђа није био добар историчар, ни одличан, он је био геније. Читав живот посветио је науци у служби Цркве. Историјске чињенице је износио прецизно и живо, и била је милина слушати га. Увијек се научним аргументима борио против историјских неистина, упорно и за све нас.

Никада се није смијао, а знао је да насмије све својим духом и духовитошћу. Био је мученик, што од искрених, што од сурових пријатеља, како каже у свом опроштајном говору, снимљеном у манастиру Острог, мало прије смртнога часа. Био је и остао права свјетлост свијету, истински син Премудрости Божије по благодати.

Иза себе је оставио широк опус стручне литературе и неколико књига духовне поезије. Била је част познавати га.

Фотografija: Пеђа са орденоm Светог Саве испред зграде Митрополије