Само је тог јутра испалио метак

Пише: Жарко Марковић

Трећи другог 1993.

Измиривање старих рачуна на подручју бивше Босне и Херцеговине увелико је трајало, толико дуго да смо се на рат озбиљно навикли, а ми на првим линијама већ смо били и огуглали.

Падају гранате? Јебаји га, залегни док не престану.

Пуцају на Брадињу?

Нек пуцају, горе су наши најбољи момци, ту им нема пролаза.

Иде живот, иде и хуманитарна помоћ. Кило брашна, литар уља и двије Икар конзерве, мало млијека у праху. Крављег нема јер нема ни крава. Поклали.

Ћаћа је ко и сви из Возуће пушку задужио већ у првим данима. Добро, не баш сви. Неки су се прошлог прољећа, као случајно, баш у данима кад је први пут запуцало, задесили у Словенији, Русији, Шведској и нису могли да се врате. Баш некако до краја рата. Други су им бранили кућне прагове. Али, сваком своје па и њима њихово.

Трећи другог 1993.

Слободан је имао тада година као ја данас. Ратни распоред већ уходан. Три дана на фронту па један кући, с матером и нама двојицом округлана. Да се окупа и пресвуче, да му синови пушку очисте.

На линију је кретао рано, зором, зборно мјесто, долази аутобус па развози војску.

И тај одлазак већ је постао ритуал. Стари би одјенуо униформу, затегао опасач и излазио, а матер би нас двојицу будила да изађемо на прозор и махнемо.

Сваки пут ваљда плашећи се да би могао да буде и задњи.

Махнемо ми њему, махне он нама. И оде. Вратиће се за три дана. Надамо се.

Трећи другог 1993.

Све као и дотад.

Машемо му кроз прозор. Махну и он нама. И уради што никад до тада није.

Репетира аутомат и испали један метак у ваздух. И оде.

Никад до тада то није урадио.

Вратисмо се у кревет да још мало одријемамо. Утом и свану.

Није било ни 10, а пред кућом стаје камионет, сваки дан је пролазио том рутом, никад није ту стао. Излази комшија возач, матер изађе вани. Гледао сам кроз прозор и питао се због чега. Кратко поразговараше, камионет оде, а мајка се врати у кућу и кратко рече: Тата је рањен, жив је, али ништа друго се не зна.

Од тог момента то више није био исти рат.

Досада је био свих нас, сада је постао само наш.

Услиједили су сати и дани драме.

Ћаћу је са веома мале удаљености тзв. дум дум метком погодио некадашњи комшија, данас с друге стране фронта, диверзант. И одбио му десно раме. Није ни схватио да је погођен све док и сам није покушао да запуца. Рука није слушала. Кост, месо и крв висили су по војничкој вјетровци. Пребачен је прво у Добој гдје су му једва живот спасили јер је изгубио доста крви. Мјесец касније морао је на лијечење у Бањалуку гдје је остао до маја. Опоравио се и вратио кући. И поново узео пушку и отишао на линију. Све до Дејтона.

Жив је мој Слобо и данас. И жилав. Јест мало сакат. Мало више, али не да се.

Никада више није испалио метак на испраћају.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *