Сам против света

Пише: Мишо Вујовић

Он није заборавио одијум света према нама. И када су нас затварали у гета, изоловали као губавце, бомбардовали као Немце, сатанизовали као глобално зло, представљали као монструме, судили нам као нацистима, тровали осиромашеним уранијумом, депоновали и претапали опасне супстанце, ревизионистичким скалпером оперишу памћење, кроје нам свест и морал по његовој утрнулој савести….И шта већ нису урадили да нас сломе, рашрафљујући нас споља притисцима, изнутра реформама образовања и јавног морала…

Е све им је узалудно још смо живи и жилави, поносни на своје претке, историју која се пева, митове и легенде, врхове, падове и васкрсења, без кога нема живота у вечној светлости Творца.

Били су јединствени у мржњи према нама, као што здушно отров бљују на Њега, српског Феникса, израслог из рушевина једног страшног времена, обележеног окупацијом духа, бомбардовањем памћења и физичким разарањем ткива.

Тада се заклео да ће им вратити пркосним осмехом, подигнуте главе, пењући се по њиховим правилима, на победничка постоља спорта за одабране, широм света.

И одржао је обећање, раздужујући дуг прецима, задужујући примером потомке, показујући да снага духа, уз срце сокола може да вине човека са ивице живота изнад границе памћења.

У Монголији, прича Раде, никада нису чули за Србију, ни за Београд, понеки старац се сећа Тита, коме смо све дали а узео нам је више од тога. Али Новака знају и по имену и по делу и по надимку. Знају га и воле ко свога, као и остали мали народи јер игра против свих као да је изашао из Сервантесове бележнице.

Знају га широм планете – силнима је моћна мора, слабима инфузија и подстрек да се боре за своје место под капом небеском.

Мало је ко усправио и поносом испунио груди народа као Ноле.

Сада у Америци је поново сам против свих, уздигнут изнад себе и њих корача до трона, борећи се и против играча на терену и бучне публике и медија који покушавају да га омаловаже и деконцентришу, али га снаже још више мотивишу.

И нема тактике против механике у глави – челичног ума и лављег срца, програмираног да побеђује најаче. И када губи, са осмехом прихвата пораз – што само велики људи могу, да не поклекну већ са ногу стоички и мушки и слабост да носе, да без грча на лицу, уз стисак руке, усправне главе напусте арену. Показујући и у том трену, да изгубљена битка не чини исход рата и ако посустане тело, дух се не предаје. Можда понекад, кријући и сузу пусти, када се затвори у одаје, ко сви људи који су надрасли време или у њему успешно трају, али и у поразу не знају за предају.

Такав је наш Ноле, угледни грађанин света, симбол отпора свих малих и потлачених, почасни становник мог родног града, у коме напокон неко крштен влада, и ко је свестан да и то мало пажње у родном граду Нолетових предака, значи много оронулом Никшићу који се враћа изворном бићу старог градског шмека, поробљеног паланачким духом, неких мрачних сила, оличених људима са периферије чојства и стила.

Браво Марко, млади изданче моћне лозе ! Нолетом си ојачао Никшић, Никшићем окрепио Новака.

Хвала и Тамари, мојој и Нолетовој Чевљанки, одборници у никшићком парламенту, на очитаној лекцији противницима овог чина, да Никшић пригрли врлог сина, непобедивих гора. Њихову тескобу ситних поданика деперсонализованих лутки у скупим оделима са мирисом кокаина није лако описати, али сама чињеница да су на другој страни, говори све. Оспоравати Новака је исто што и прогласити Теслу шарлатаном.

Још само корак до недостижног трона па нека гори Америка у ове лепе јесење дане, на отвореном првенству моћне Америке, без помпе и таламбаса, Новак ће померити границе отворити нове странице не само светског тениса већ мере како се и малим моћима граде грандиозна дела!

Напред Ноле, соколе!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.