Рат Кустурице и Марковића због споменика Немањи
Двојица врсних српских уметника Горан Марковић и Емир Кустурица разменили су писма, која су изазвала велику пажњу српске јавности. Прво се огласио Горан са питањем Емиру „где ће ти душа“, а повод је његово учешће у жирију за избор споменика Стефану Немањи, који ће бити постављен испред Железничке станице у Београду.
Кустурица је подржао рад руског уметника
„Драги Емире,
Како видим, био си у жирију за избор споменика Стефану Немањи на Савском тргу. Ако си гласао за, твоја је дужност, после свега што се чује у јавности, да кажеш шта је на том пројекту добро, лепо, значајно. Ако се ниси тако изјаснио, онда је важно да не ћутиш и објасниш механизам по коме је још једном и вероватно заувек унакажен град у коме сам рођен и у коме живим. Када си већ, с правом великог уметника, преузео одговорност да судиш шта је лепо а шта није, важно је да објасниш зашто је један значајни вајар, члан твог жирија, у знак протеста отишао из ваше дружине и како је пресуду о наказној скаламерији која ће заувек ружити Београд донео Никола Селаковић, чија је једина квалификација то што је Вучићев роб“, навиди између осталог Марковић у писму, које је објавио у Пешчанику и закључује:
„Емире, пријатељу, бар се огради од ове катастрофе. Ја сам сигуран да ти се не свиђа оно што сте изабрали али, ако ништа друго, бар то реци, јасно и гласно. Иначе, где ће ти душа… Довољно је да сиђеш мало у наш град и погледаш преостале грађевине подигнуте између Првог и Другог светског рата. Сигуран сам да ће те оне уверити како је могуће град уређивати љубављу и осећајем за стилску лепоту. И да није потребно урбанистичким промашајима, архитектонским неукусом и споменичким шундом служити простака на власти, који ће ионако ускоро отићи. Не у историју, већ у заборав.“
Није прошао ни дан а Кустурица је одговорио на ове критке. Ево шта је он поручио Горану Марковићу:
„Драги Горане Србине,
Не знам са којим спомеником Стефана Немање си упоредио овај који ти се не свиђа. Вјерујем да ти знаш и ако је тако, молим те да ми јавиш. Када бих ја знао да постоји скулптура праоцу Србије у посљедњих осамсто година, рекао бих ти лично. Сигурно ти не бих јављао преко Пешчаника. Има хиљаду начина да се повежу познаници са филмских фестивала и са рекреативних утакмица у фудбалу које су одигране за вријеме мог служења војног рока у Београду када ти је Петар Божовић удјелио снажан комплимент називајући те краљицом тијела. Било би неукусно када бих ја тебе на јавном мјесту упутио на много мање одрицање од оног на које ти мене тјераш.
Тражиш да се морално дистанцирам не само од споменика имењаку Немањи, него и од аутора који је у Њујорку поставио споменик Ленону, у Москви руском цару, и да не набрајам све украсе које је руски умјетник и академик Александар Рукавишњиков расуо по свијету. Када бих био присиљен да те јавно прозовем да нешто мијењаш, инсистирао бих да се одрекнеш борбе против „малигног Руског утицаја” (ово је само једна у низу акција у којима ти учествујеш од деведесетих откад дјелујеш на сцени достављања и пријављивања свог народа западном хегемону и сада си се окренуо против мене ). Умјесто тога, рецимо, позивам те да изоштриш смисао за страдање хришћана на Косову и Метохији или у Црној Гори? Не само због хришћанске културе него и твоје секуларне грађанске политике којом се, за разлику од мене, бавиш, а не знаш да она не постоји без историје коју је управо Стефан Немања, имењак, започео на Балкану.
Није добро, Горане Србине, када безбожник спомиње душу, тако да твоје питање „гдје ће ми душа“ ако се не оградим од одлуке жирија која ће, наводно, уништити Београд, није само произвољност филмаџије чије су стваралачке бисаге пресушиле, између осталог избјегавајући годинама политичку димензију у твојим филмовима и вјеровању да је та делатност само забава. Сада је политика постала твоја судбина рођена у „ужасу празнине“ твог филмског жанра.
Послије свега бринеш за моју душу? Ти и ја се не разликујемо само у бризи и небризи према хришћанима Косова и Црне Горе, разумјевању политике и историје. Сумњам да ти вјерујеш у вјечност душе као ја, јер да је обрнуто не би могао да правиш филм о Бернар-Анри Левију, псу рата, човјеку који гдје год се појавио у вијетнамки пријатне кафа боје, ту је почињао рат. Он је служио као претходница пљачкашким походима Обаме, Клинтонових, Саркозија! Ђе ти се потопила душа, земљаче. Човјек који направи филм о Бернару Левију губи лиценцу јавног делатника и никоме нема право да кроји моралне норме, а камоли да се интересује за судбину нечије душе и брине о њеном кретању. Дакле, твој вапај за мојом душом, био је признање празнине у којој живи један бездушни тип.
Разумио сам да си тада био декинтиран, па те морално посрнуће одвело репатом вампиру Левију и да си направио филм због ког си забетонирао властити дух у блато незадовољства и лошег старења, а оно мало душе коју си давно извртио у својим филмићима, процурило је кроз празне џепове и сада звецка кроз ситниш који си добио заузврат од француског ратнохушкача. Видио сам твоје лице на Јутјубу када је овај философски кепец у Београду попио торту у фацу и није ти било драго, али на твом лицу није било сажаљења према инвеститору. Ниси се ти никада до краја поистовјећивао са идејама, а за тај филм вјероватно ни лова ни није била велика!