Расуте кости из српских гробова у Жакову
Недавно је вест из села Жаково, код Истока на Косову и Метохији, да је део православног гробља прекопан, а четири гробна места и споменици уништени од стране локалних Албанаца, изазвала гнев становника Србије, а мештани села које је данас пусто много личније доживљавају ову ужасну ситуацију због најмилијих који су и даље сахрањени на оскрнављеном гробљу.
Никола Петковић (30) рођен је и до 1999. године живео у Жакову са својом породицом и осталих, како каже, тридесетак српских домаћинстава која су чинила ово село. Сви Срби су још 1999. године пребегли у централну Србију, јер су доживљавали тортуту и притиске околног албанског становништва.
„У селу нико није остао. Било је већински српско, а засеоци на километар, два од села су били, и и даље су, албански. Увек је био проблематичан положај Жакова, јер се налази између два велика албанска села. Било је прилично незгодно И нисмо имали никакве шансе да опстанемо без заштите, зато смо се иселили“, прича Никола и објашњава шта су све мештани, а посебно деца, доживљавали у периоду деведесетих у Жакову.
„Са локалним албанским становништвом смо имали инциденте. Ја се сећам када сам ишао тамо у школу 1999. године, прва два разреда основне школе, остала српска деца и ја смо добијали претње од њихове деце у смислу, показивање пререзаног врата и слично. Нису биле пријатне ситуације и зато нико ту није ни остао.“
Никола истиче да је данас село Жаково „претворено у пустињу“. Албанци су све сравнили до темеља, а свако дрво које је било у селу – посечено је.
„То је сада једна голет, ту нема ничега“, каже Никола и додаје да је на све то „ситуација с прекопавање гробова заиста антицивилизацијска“.
„Након ’99. сам два пута посетио село и тада сам чуо разне приче, али нисам могао да верујем док нисам видео уживо. Изнад гробља, које се налази на брду на врх села, Албанци који живе у засеоцима мало даље су провукли водоводне цеви, односно, направили водоводну мрежу. Тим ископавањем су вероватно направили клизиште, јер је та вода отицала према гробљу и један део гробља се обрушио“, рекао је Никола за наш портал и открио да су те 2004. године монахиње из манастира Горјач покушале да поправе хаос који је настао.
„Монахиње из манастира Гориоч су онда ту долазиле и знам да су оне покупиле посмртне остатке који су били расути свуда около и поново их покопале на гробљу. То су оне успеле да ситуацију тада колико толико поправе. Ја кад сам био, видео сам кости расуте и отворене гробове“.
Иако је локално становништва тада писало жалбу тамошњим властима, они су „регулисали“ ситуацију постављање металне ограде око гробља коју су Албанци касније склонили.
Од водоводних цеви које су провлачили су се направиле огромне јаруге, каже Никола, а због јаруга се сручио цео део гробља.
„Поред тога, читаво гробље је демолирано. Споменици су уништени, чак постоје И неки прекопани гробови, па је заиста језива сцена кад дођете тамо“, присећа се он.
Данас изгледа још горе. Албанци ту чувају стоку, около копају и ту нема никога ко би могао ствари да санира.
„Најновије што сам видео је да су опет наставили да копају, па су онда све то што су раскопали бацили на гробље као да је депонија и прекрили су гробове људи“, истиче наш саговорник.
Петковић истиче да су неке породице успеле да пренесу посмртне остатке својих чланова породица с гробља, али да је већина гробова и даље ту.
„Постојале су неке приче о повратку у село, али тај повратак није одржив и никоме није свеједно да се враћа тамо и да не зна шта га чека, јер увек постоје притисци и ви можете да се вратите, али не можете да живите од земље и ваздуха. На све то су свеприсутне претње и протести Албанаца због повратка Срба.“