Прва српска фабрика хартије
Кнез Милош је још тридестих година XIX века увиђао потребу за подизање једне фабрике хартије у Србији. Папир се куповао у Аустрији, а за потребе Правителствене штампарије, то је био велики трошак за државну благајну.
Почетком XX века јавило се велико интересовање за ову грану индустрије, па је први који се тога прихватио био Милан Вапа (на слици испод). Још 1905. Вапа је основао прву фабрику за прераду хартије са ортацима Миленком Марковићем и Глишом Андрејевићем. Две године касније исплатио је ортаке и постао једин власник фабрике.
Фабрика је била у згради на Косанчићевом Венцу, а марта 1910. године било је запослено око 100 радника. По завршетку Првог светског рата аустријанци су однели све машине, па је наиме немачких репарација и кредита добијеним од Француско-српске банке купио земљиште за изградњу будуће велике фабрике.
Кућу на Косанчићевом венцу продао је 1921 године за 3,5 милона динара Министарству просвете које је у њој сместило Народну библиотеку Србије.
Изградња фабрике хартије на Сењаку почела је 1921. године, а већ 1924. фабрика је била спремна за рад. Пројекат фабричке зграде урадио је архитекта Карл Ханиш .За фабрику је била заинтересована и Управа државних монопола, те је својим учешћем од 20 милиона динара закључила ортачки уговор са М. Вапом о оснивању акционарског друштва са капиталом од 40 милиона динара.
Убрзо настале су размирице у начину вођења фабрике , које су трајале неколико година, па је ортаклук раскинут , а М. Вапа купује остатак акција, и постаје једини власник.
Фабрика је тек марта 1928. године почела да ради. Изграђена на пространом земљишту између железничке пруге и десне обале Саве, фабрика хартије Милана Вапе спадала је у ред великих и модерних фабрика , за коју су и страни стручњаци тврдили да се може мерити са сличним фабрикама у развијеним европским земљама.
Фабрика је имала сопствену индустријску железничку пругу, на обали Саве имала је свој кеј за пристајање бродова са електричним краном за истовар и утовар робе. Све ово било је повезано железничком пругом уског колосека која је била власништво фабрике. Фабрика је имала сопствену погонску снагу која је снабдевала постројење за филтрирање савске воде.
У пространим халама налазиле су најмодерније машине, које су годишње производиле 400-500 вагона хартије. У фабричкој згради налазила су се одељења намењена производњи и складиштењу хартије, потом биро власника, кухиња и трпезарија као и радничка амбуланта.
За време економске кризе предузеће је имало велике губитке, а после кризе тешко се опорављало. Ради санирања финанских трошкова, предузеће је 1937. претворено у акционарско друштво под старим називом.
