Прича о Петру Зебићу најјачем Србину на свету
Крајем 19. и почетком 20. века било уобичајено да се људи из пасивних крајева Балкана нађу на бродовима који су пловили ка Америци. Крајишници, Херцеговци, Црногорци, велике породице, а земља посна. Преко „баре” их је чекао готово сигуран посао. Вероватно су људи јаких мишица и здравих зуба увек били тражени по рудницима.
Тим путем кренуо је и Петар Зебић, рођен у Костајници, јуна 1877. године. Петоро деце у породици, треба то нахранити. Петар је прво почео да надничи около, па када је схватио да од тога нема ‘леба, а кичма пуца, окренуо се рвању по вашарима, сеоским славама и саборима. Био је непобедив, па му је брзо постало тесно и досадно. Како се који противник појави, тако се обре на ледини, питајући се шта га је снашло. Таман у то време чуо је и да у тамо неким Америкама има посла за тако јаке људе.
Правац брод и у Њујорк стиже 1911. године. Послодавци, власници рудника и понеки фабрикант чекали су придошлице већ на капијама карантина, бирали оне најјаче и водили их са собом. Тако је и Петра покупио један са цигаром у зубима и одвео га у рудник. Дошљак је дању копао, а ноћу са земљацима базао по кафанама. Није му дуго требало да схвати да је у Америци нарочито омиљена лака забава. Сваке врсте. Што се не би и он мало опробао у томе. Све је то већ радио у Костајници. Вашарске шатре убрзо су упознале „најјачег човека на свету”. А зашто би тог задовољства лишио и остатак Америке, па је брзо кренуо на турнеју. Сале, шатре, ледине, свуда дупке пуне. Људи воле да виде праву представу, нема лажи, нема преваре.А шта је радио на тим својим наступима?
Коњ’ма за репове
Обичавао је да своју (тада) дугу косу веже за конопац обмотан око бурета пуног пива. Онда то буре крене да диже, миц по миц. Међутим, таквих је тада било на стотине, по целој држави. Оно што је Петра, односно овдашњег Питера, разликовало од осталих јесте то што би он ту бачву, кад је већ подигне, кренуо да витла около. Млатио је главом попут лава, а бачва везана за перчин летела је као рингишпил. Онда би спустио буре, па га зубима ухватио за исти онај конопац. И подигао га. Кад би му то досадило, попио би ту исту бачву пива. И остао на ногама. Ожеднео човек од толиког напора. А то је само припрема за следећу тачку. Везивање коњ’ма за репове, све као у народној песми.
Прошао је Петар Америку уздуж и попреко. Постао је малтене позната личност, али су му такве ствари брзо досадиле. Сетио се рвања по свом крају; не би било згорег да се окуша и овде на том пољу. Овде бар има разних националности. Обарао је дежмекасте Русе. Рвао се, па песничио са црвенокосим Ирцима. Све то врло атрактивно. Пусти Ирца да га удара из све снаге. Како Ирац не успева да га обори, то му Петар звизне шамарчину. Ирац на поду, публика у делиријуму. И то све од једног „благог шамара”, како је обичавао да говори.
Гледаоци су га једноставно обожавали. Словени поготово. А где је слава, ту су и долари. А где су долари, ту се одмах појављује и много „пријатеља”. Што би се он мучио како ће да потроши те, у најбуквалнијем смислу речи, крвљу и знојем зарађене паре, кад могу и други да их потроше за њега? Пред вратима сала у којима се борио и побеђивао све чешће су се појављивали неки сумњиви типови са сламним шеширима и цигарама у зубима. Када би „Самсон 2” завршио „посао”, онако знојавог вукли би га по кафанама, тапшали по рамену, хвалили га до небеса. А изгледа да је баш ту био најосетљивији. Они га тапшу, он се просто топи од задовољства, а долари само мењају џепове.
Кроз руке су му исцуреле хиљаде и десетине хиљада. Пера се бори, гледаоци урлају од задовољства, а разни гангстери трљају руке. Обожавали су га и Индијанци, сви су плаћали да га гледају, а новац иде зна се коме. Пери је довољна и слава. Оне зелене хартијице никако није ценио. Све док му није пало на памет да сними филм.
Фарба за вранца
А то је почело тако што је Перу неко упоредио с Марком Краљевићем. Овоме се упали лампица, баш му је то омиљени јунак од малих ногу. И реши да сними филм. Таман што се био мало смирио и преселио у Кливленд. Филмска индустрија била је још у повоју, Велики рат тек што се завршио, људи су се враћали с фронта на своје послове. Тако и наш Пера нађе неког филмског сниматеља без посла, али с камером. И наговори га да он снима, а они ће да се боре. Паре нису проблем, ама баш никакав. Американцу, наравно, свеједно кога ће и шта да снима, ко ће да се бори, све док капље пара. Пера се запалио идејом да коначно зајаше Шарца, па се растрчао около по касапницама, пекарама, кафанама, свуда где су се окупљали наши људи. Мора да се скупи екипа глумаца и статиста. Ови су радо пристајали да за пристојну надокнаду напусте посао на дан-два, дођу на „поље Косово”, односно у велики кливлендски парк, где има да се снима филм.
Дон Кихот
Понајбољи опис Петра Зебића дао је Момчило Јојић у својој репортажи објављеној у „Политици” 1939. године: „Усред Америке живео је један човек са наших планина, који је снагом руку зарађивао доларе и сањао један једини сан – о Краљевићу Марку. Ломио се по преријама и рударским касабама са мумијом, савијао гвоздене шипке и заустављао јаке коње. Сви су га напустили. Данас има шездесет три године и продаје воду за нероткиње и за ћелаве…Сиромах Дон Кихот.” А давно је велики руски писац Фјодор Михајлович Достојевски закључио да је Дон Кихот најтужнији лик у светској књижевности.
Петар је дао да се „покроји јуначко одијело” за наше и за Турке. Ипак, колико год издашно плаћао, није било довољно новца за много статиста и за добре коње. Зато је у најам узео тешке пиварске коње. Једина невоља састојала се у томе што међу њима нигде није било неког шареног. У целом Кливленду и околини ни један једини коњ који би могао да глуми Шарца. Шта ће, нађу једног вранца па га нафарбају белом бојом. Пљунути Шарац.
У парку се данима сакупљала маса света, да виде како најјачи човек на свету снима филм. Марко, односно Пера, јури около, витла неким тешким мачем, разгони Турке на буљуке. Онај мач посеца касапе и кафеџије, „царске измећаре”. Настала је невоља кад је цар Мурат, односно неки кафеџија Живић, „пропануо” с коња, и то право под копита Шарцу. Мурат се поплашио и решио да одустане, ем што глуми турског цара, ем што за то добија три долара, па не би и да изгуби главу. Повремено се створао и буљук жена, све „љубовце јунака”, које су дизале дреку на Марка Краљевића, који им је одвео мужеве и затворио радње. А Марко ко Марко, не брига о њима. Љути бој се наставља. Неколико статиста истрчава из једног жбуна, окрену круг, врате се назад, и тако безброј пута. Све је то „силна војска цара честитога”.
Одбио Чаплина?
Снимање као снимање, увек дође до неких проблема. Коњи никако не слушају, газе „Турке изелице” кад не треба. Дрвене сабље димискије пуцају. С Шарца се скидају беле пеге, јер се „Шарац много уморио”, па зној раствара фарбу. А ни сцена са вилом Равијојлом није како треба. Јесте да Пера није могао баш вилу да попне на облак, али на дрво јесте. Да одатле устрели Милоша, иначе пекара по основној делатности.
И таман кад два побратима, Марко Краљевић и Милош Обилић, наилазе на коњима, чује се неки прасак. То буди уснулога Краљевића Марка, јер Равијојла можда јесте вична пентрању по облацима, али по дрвећу баш и није. Пала и сломила ногу! Снимање су некако привели крају, све са сакатом вилом. Филм је имао извесног успеха, биће да је ангажовање земљака за статирање био паметан потез. Сваки је доводио целу фамилију, и то по више пута. Причало се да је Петар Зебић одбио и самог Чарлија Чаплина, који га је, наводно, звао у свој филм. Није му се свидела улога.
После филмских успеха решио је да је право време да га упозна и Јужна Америка, па је кренуо тамо на турнеју. Међутим, негде је начуо да у старим гробницама у Перуу има мумија, старих по неколико хиљада година. И ту се рађа нови план
Једне ноћи је заједно с пратиоцем дошао до гробнице. Тамо камена врата, што и није неки изазав за „Самсона 2”. Ишчупао их је као од шале и из гробнице узео једну мумију. Некако је успео да је прокријумчари у САД у посебном сандуку. Мумију је назвао Кузман, по неком другу из завичаја. И тада креће турнеја Пере и Кузмана, од шатре до шатре. Овај први у неком оделу, више мантији, које је сам смислио и сашио, Кузмана приказује гледаоцима. А Кузман је стар четрнаест хиљада година. Па ко не би платио да види такво чудо?
Међутим, убрзо му је и то досадило, па је решио да отпутује у Јапан. Како би му било мало теже да објасни шта ће му и откуд му уопште Кузман, то га је оставио код неког пријатеља, скупа с неким ђуладима.
Живот за сиротињу
Вратио се после неколико месеци и настанио у Чикагу. На Кузмана као да је заборавио. Он и даље код пријатеља у шупи. Међутим, једне ноћи та шупа је планула. Ватрогасци су са згаришта ишчепркали људску лобању и неке кости, све уз усијану ђулад. Наравно, полиција је одмах оптужила оног несрећника, власника шупе, за убиство и намерну паљевину у циљу прикривања злочина. Узалуд он објашњава да су то ствари Петра Зебића, како нема појма о чему се ради, откуд та глава ту.
Полиција упада и код Зебића, у Чикагу. Приводило га је двадесет полицајаца, све грмаљ до грмаља. Кад су кренули да га испитују, на видело је испливала истина о Кузману. Неко време је то била главна атракција у америчкој штампи. А Пера је Кузмана оплакао како доликује. „Сирома’ Кузман”. На суду су сведочили и стручњаци који су доказали да је лобања мумије другачија. И Перу ослободе, шта ће.
Кад се Кузман упокојио, реши Пера да се баци на нови „бизнис”. Еликсири за снагу, косу, све бољке лече. А куд ћеш бољу рекламу од самог „професора и најснажнијег човека на свету”? Опет је прокрстарио целу државу, с таквом рекламом еликсир је ишао као алва. Тај његов тоник могао је да послужи и као средство за побољшање мужевности. Додуше, Пера је избегавао да га продаје земљацима, све уз „то вама, фала Богу, не треба, то је само за странце”. А тек сируп за снагу, човек од њега буде здрав као дрен. Па и мало више. Пара опет ради, али Пера није заборављао своје земљаке, оне са мање среће.
Био је активни члан Српског националног савеза „Братска слога”. Помагао је сиромашне породице, многи су живели од његових еликсира и „медецина”. „Американски Србобран” је о њему писао надугачко и нашироко, а дванаест земаља доделило му је ордење и медаље. И то не за снагу, него за помагање сиротињи. Данас би се рекло, хуманитарни рад.
Петра Зебића упознао је и о њему писао новинар „Политике” Момчило Мома Јојић, који је 1939. године посетио САД. Амерички Срби су га представили као једног од најуспешнијих међу њима, а свакако најпоштованијег. И тада се бавио својим чудотворним тоницима, додуше, само за себе и понеког пријатеља. Умро је 16. јуна 1947. године. Његови Срби су га ожалили и сахранили на руском православном гробљу у Кливленду. „Најснажнији човек на свету” тамо почива и данас.
