Преко врхова Старе Србије до Прохора Пчињског
Дејан Павковић, Дејан Писаревић и аутор овог путописа попели су се на највши врх Бесне кобиле а потом кроз врлети спустии до Прохора Пчињског, српске светиње која ове године прославља 950 година постојања и чека ктиторе да би велики јубилеј дочекала у новом руху
Пише: Душан Марић
На пут полазимо у пет ујутро. Велика Плана нас испраћа са ведрим небом на чијим се крајичцима, тамо негде изнад Хомољских планина, назиру први знаци зоре. Дејан Павковић понео посебно озвучење. Као да идемо на свадбу. Гласањем, једногласно, доносимо одлуку да путовање започнемо и озвучење испробамо уз нама тројици омиљену песму Гоција Ристића „Само јаки побеђују“.
На аутопуту према Нишу мало аутомобила. Што због зоре, што због короне. Живот није стао али се највећа српска саобраћајна жила куцавица све теже рве са ванредним стањем изазваним ширењем заразе.
Свануло је кад смо стигли до Грделичке клисуре. Опет се изнова дивимо изгледу саобраћајнице, посебно рељефним потпорним зидовима који се дижу уз стрме стране и тунелима који изгедају као лепо украшене дворане.
Дејан Писаревић Писко коментарише да је ово највећи споменик који је Вучић себи подигао. Кроз тунел „Манојле“ пролазимо уз песму Зехре Барјактаревић „За нас двоје више нема помирења“. Снимамо њу и себе и, убеђени како се певањем нисмо обрукали, снимак објављујемо на Фејсбуку. Ако је судити по 1500 прегледа, нисмо погрешили.
Пре Врањске бање скрећемо према Кривој Феји, селу у подножју Бесне кобиле. Пролазимо кроз Корбевац, Клисурицу и Несврту. Легенда каже да је у овом крају живела лепа девојка која је волела коње. Као да постоји девојка која није лепа. И која не воли коње. Једном је узјахала кобилу која је почела тако да се пропиње, као да је бесна, да је девојка пала, повредила кичму и остала „крива“. Отуд крају име Крива Феја а планини Бесна кобила.
Село има око 300 домаћинстава. Као и већина села у рубним подручјима Србије одаје тужну слику одумирања и запуштености. Познато је по руднику олова и цинка, којем је нови власник наденуо занимљиво име „Благодат“. За њега сигурно јесте али ваљало би чути и мишљење рудара.
Пут којим се пењемо уз планину је кривудав, са много серпентина али је коловоз у изненађујуће добром стању. Заустављамо се на 1.480 метара надморске висине, испред планинарског дома. Наш домаћин Дејан Манић, из Туристичке организације Врања, који управља објектом, инсистира да се прво сместимо и доручкујемо, међутим, због страха од магле и мећаве, која полако почиње, одмах крећемо у успон на врх планине.
Павковић добродушно гунђа да ћемо и ову планину освојити гладни.
-Кад устану, нормални људи прво попију кафу и доручкују, па тек онда нешто раде а ти нас тераш да се и уз ову планинчугу пењемо и гладни и жедни.
До врха планине изграђен је добар пут, којим могу и аутомобили, па је успон лак. Прва три-четири километра идемо кроз шуму. Прво појас букове а затим црногоричне шуме. Због снажних ветрова, букова стабла су углавном крива, квргава. Као и код већине других планина ове висине, последњи километар је голет. Ромиња снег. Већ је формирао покривач од десетак центиметара. Околне котлине су попуњене густом маглом. Најжалије нам је што због ње нећемо моћи да видимо Власинско језеро. Али, свеједно, поглед је леп. Посебно на суседну планину Варденик и њен највиши врх Велики Стрешер (1876).
На врху планине налазе се репетитори и пратећи објекти, међу којима је и кућа за обезбеђење. Куцамо на врата. Отвара средовечан човек и, након што се прибрао од изненађења, љубазно нам објашњава да морамо да се удаљимо, јер је улазак у објекат забрањен. Тако да од планиране ракије на врху Бесне кобиле није било ништа.
Попићемо је тек по повратку у планинарски дом. Наше коначиште. Дочекују нас управник дома Омер Тахири и Милош Стојиљковић, туристички водич. Крај ватре уз камину, уз добру шљивовицу и печену свињетину, уживамо у ресторану урађеном у етно стилу, у којем има места за 80 гостију. А богами се добро и запевало, у чему је предњачила Соња Максимовић (на фотографији испод) из Врања. Ако сам добро запамтио.
Дом је изграђен 1950. али је пре десет година проширен и реновиран. Уместо дотадашње две велике собе, колективне спаваонице, са по 40 кревета, објекат сад има 14 соба, са по 3-4 лежаја. Свака соба има купатило и телевизор. Потрефило се да кроз нашу пролази широки озидани димњак тако да смо целе ноћи морали да држимо отворен прозор.
Следећег јутра крећемо за манастир Прохор Пчињски. Идемо преко Прешева и Рељана, села са 500-600 становника. Углавном Албанаца. На излазу из села, с десне стране пута, наилазимо на споменик припадницима 78. моторизоване бригаде ВЈ које су 15. априла убиле ракете злочиначке НАТО алијансе.
Преписујем текст са споменика. Припадници хаубичко-артиљеријског дивизиона 122 мм: мајор Љубисав Стојановић, капетан Драган Лукић, старији водник прве класе Жељко Алар, десетар Димче Стаменов и војници Александар Поповић, Слободан Мирковић и Нинослав Милинков.
И додајем оно што не пише на споменику: ови Срби, ни криви, ни дужни, убијени су зато што су бранили своју земљу. Од агресије коју су покренули злочинци на челу са моралним дрољама Медлин Олбрајт и Билом Клинтоном.
Одајемо почаст палој браћи и настављамо да се вијугавим путем пењемо уз планину Рујан. Предео пустих пашњака, на којем на прешевској страни нисмо видели ни једно стадо. Поља остареле траве, коју већ деценијама ништа не пасе, ту и тамо прошарана макијом, шипком, глогом и понеким шумарком.
После петнаестак минута вожње стижемо на рујанске косе, које деле прешевску и кумановску долину. На седлу, пространим заравнима, испод којих се, према граници са Старом Србијом и новиом Македонијом, простиру белогоричне шуме, сместило се неколико мањих села. Са старим, рушевним, кућама у којима углавном нико не живи.
Прво на које наилазимо је Свињиште. Горње и Доње. Помиње се још 1570. године, у попису становништва врањског кадилука. Некад је то било велико село, сад у њему, како смо чули, живи највише двадесетак људи. Углавном старијих.
Из Свињишта су родом Стојче Ђорђевић, свештеник који служи у Цркви светог пророка Јелисеја у Доњој Ливадици и његов рођак Стојанче, бивши одборник у Скупштини општине Велика Плана, који сад живи у Марковцу. Зовемо Стојчетову кћерку Драгицу. Не верује где се налазимо. Каже, ноћас је сањала Свињиште и цело преподне јој се тај сан и слике из очевог родног краја мотају по мислима. Док фотографишемо према нама бесно лајући трчи неколико паса. Не знамо да ли су љути или се радују што нас виде.
Писко је одушевљен пределима кроз које пролазимо али и тужан што су пусти.
-Размишљам колико је некад овде било живота, приче и песме. Колико је стада оваца пасло по овим косама. И колико је оваквих села у Србији. Више од хиљаду. Кад дођеш у неко од њих, човек се просто обрадује кад чује лавеж паса или види дим из димњака. Знак да живот још није потпуно замро.
После два километра, у атару села Себрат, наилазимио на двоје чобана. Зорица Стоилковић и Бобан Стошић. Скромни људи који се помало стиде странаца и како кажу „своје сиротиње“. Да су знали да ће наићи новинари, па још их и сликати, лепше би се обукли. Она чува четири краве, он четири козе. У њиховом селу има још десетак кућа чије се огњиште није угасило.
-Још коју годину, па од Прешева до Прохора Пчињског, што се српских села тиче, живота ће бити само у Спанчевцу. То је веће село, са неколико стотина кућа.
Поздрављамо се са Зорицом и Бобаном и настављамо пут ка Прохору Пчињском, у којем почивају мошти истоименог светитеља.
Спуштамо се у Спанчевац, где излазимо на пут Бујановац – Прохор Пчињски – Куманово. Пут се поново пење на косе а затим нагло спушта у долину реке Пчиње. Држава је почетком ове године реконструисала последњих неколико километара пута до манастира па је спуштање низ бројне оштре кривине и стрме стране мање ризично него прошли пут, кад сам овде долазио са Драганом Трајковићем и групом Срба из његовог Рељана.
Пред манастиром затичемо неколико аутомобила а у цркви само Слађану Стошић, медицинску сестру из Врања. Каже да је била оболела од короне па дошла да се помоли богу и захвали што је кроз то искушење прошла без тежих последица.
Првобитну грађевину, једнобродну цркву мањих димензија, саградио је византијски цар Роман Диоген, на молбу свог духовника, касније светитеља Прохора Пчињског, који му је прорекао да ће бити цар.
Данас је то комплекс, са црквом и два огромна конака. Изградњу већег је средином 19. века финансирао трговац из Врања Василије Погачаревић а други је дар краља Петра. Од Романове цркве остала је само једна ћелија, део некадашње капеле, у којој се налазе мошти Прохора Пчињског. Заправо, мошти су узидане у зид те ћелије и до њих води само један отвор ширине мање цевчице. Зид испод отвора и под ониске ћелије су прекривени неком течношћу. Црква тврди да је то свети миро, које се точи вековима уназад па је светитељ назван и Мироточиви.
Манастир је више пута паљен и обнављан. Садашња црква је саграђена од 1898. до 1904. године и то тако да је обухватила све сачуване остатке храмова који су раније постојали на том месту. На једној од бројних плоча које су постављене на зидовима комплекса пише да су ктитори манастира византијски цар Роман Четврти Диоген (1070. године), краљ Милутин Немањић (1320), краљ Александар Обреновић (1898) и краљ Петар Први Карађорђевић (1913. године). Међутим, писани трагови помињу најмање још неколико доброчинитеља који су уложили свој новац и време да би светињу подизали из пепела.
Манастир ове године обележава 950 година постојања, па су и држава и верници мало, народски речено, одрешили кесу. Краљев конак је обновљен а ускоро треба да почну радови на рестаурацији унутрашњости цркве. Наиме, због влаге, на појединим зидовима, посебно на своду купола малтер на којем се налазе фреске је почео да отпада.
Па ето лепе прилике неком од српских тајкуна да помогну радове, свом народу врате бар део новца који су стекли на његовој грбачи и спасу своју душу.
