Посвета јунаку-митраљесцу Живојину Лазићу
У издању „Чигоја штампе” из Београда на овогодишњем Сајму књига, књига „Аманет” посвећена солунским ратницима имала је достојно место. Пре свих то је посвета Живојину Лазићу, борцу из Великог рата 1914–1918. Чинило се да је о овом херојском рату све записано и испричано за протеклих сто година, али се и овога пута показало да увек има шта да се „доприча”.
Аутори књиге „Аманет” Мирјана Белић Корочкин Давидовић и Радивоје Давидовић испричали су неке детаље о Великом рату и о Живојину Лазићу, митраљесцу Дринске дивизије. То је и прича о једном обичном борцу који је у рат „ступио” са двадесет година и провео пуне четири године (1914. до 1918). Све дане и ноћи проведене широм Србије записао је и у свом „Дневнику”, у рову одмах после борби или за време одмора. После рата понудио га је разним издавачима. Угледао је светлост дана 1978. године, када је после много чекања тринаест дана објављиван у „Политици”. Куриозитет је и то што ће и онај ко буде имао ову књигу моћи да га прочита у оригиналу и да га сачува и преда „у аманет” својим потомцима баш како је и деда Живојин желео!
Живојин Лазић је после објављивања „Дневника” постао један од многих познатијих солунаца. Тада је већ имао „озбиљне” године па је за све био чика Живојин а касније и деда Живојин.
Куд год се путовало са „старим ратницима” солунцима, у организацији Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године, био је позиван. Одазивао се готово до последњег дана. Као што су у књизи описане све борбе у којима је учествовао, описане су и његове посете широм наше земље а и иностранства. У тим посетама причао је својим сапутницима и војницима у касарнама о јунаштву нашег народа и родољубљу. Сусрео се са многим генералима који су учествовали у ослобађању градова у Србији. Био је позван на велику прославу у Паризу, поводом прославе Дана примирја у Првом светском рату, 11. новембра 1985. године, где се руковао с председником Митераном.
О Живојину Лазићу је снимљено неколико документарних филмова у продукцији „Филмских новости” у режији Драгана Митровића. Његов лик појављује се у чувеној позоришној представи „Солунци говоре”, чија је премијера била 1981. године у Народном позоришту у Београду, која се и данас игра у неким позоришним кућама. Песници су му испевали песме, а за књигу одабране су три које на најбољи начин описују малог, великог, надасве великог родољуба какав је био Живојин Лазић.
Значајно је поменути да је у овој књизи, такође, записано да ће Маузолеј, подигнут на острву Виду, посвећен ратницима из Великог рата, чија је градња почела 1939. године, али је Други светски рат прекинуо, бити довршен ове године. То потврђује и Никола Селаковић, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. Аутори „Аманета” Давидовићи, ову важну вест ставили су у своју књигу.
Још једно знамење на част српским ратницима нашло се у „Аманету”. Реч је о Српској кући коју годинама чува и пази кустос Љубомир Сарамандић. Део куће претворен је у Музеј о боравку Срба на Крфу од 1916. до 1918. Српска кућа се налази у центру града Крфа, а прву поставку музеја је урадио генерал-мајор у резерви Милорад Прелевић.
„Књига која се појавила на овогодишњем Сајму књига (2023) биће референта литература за будуће истраживаче лика и дела великог српског јунака и оне који буду хтели да сазнају најважније податке из његове биографије”, написано је у рецензији Звонимира Пешића, новинара и публицисте.
