Посљедња жеља мог оца

Као и сваког дана, тог 31. октобра 2022. године, поподне, свог болесног оца Зарију сам окупао и обријао. Као и обично, љутио се.

-Болан, што мучиш и мене и себе. Па не мораш сваки дан да ме купаш и бријеш.

Морао сам. Желио сам да буде чист, обријан, лијепо обучен. Да му и на тај начин ставим до знања колико га волим и колико сам му захвалан за све што ми је пружио.

Тог дана, скратио сам му и нокте на ногама и рукама. Недуго након што је примио инфузију, питао је кад ће доћи мој старији син Милош.

-Вечерас. Сад ради. Што питаш?

-Па рекао је да ћемо ићи до Покајнице и Карађорђеве цркве. А је ли би могли да одемо до гроба честитога кнеза Лазара. То ми је жеља. Обрадован, одговорио сам да би могли. Мој брат Мићо ми је у пола гласа говорио да се плаши да је ризично, може до Раванице и назад да се „нешто догоди“.

-Нека се догоди.

То сам изговорио надајући се да се ништа лоше неће догодити. А и ако се догоди, размишљао сам, боље је да умре у путу него немоћан у постељи. Да умре у незнању, вјерујући да ће да живи. Вјерујући да је тај излазак из куће повратак у живот.

А ако је баш стигло до умирања, било би неке узвишене симболике да горштак са Купреса, који је одрастао и живео уз народне јуначке пјесме и о крсној слави знао запјевати о косовским јунацима умре на гробу цара Лазара. Или на путу до њега.

-Жао ми је што Дане није овде.

Дане је очев брат, којег су баба и деда добили касно, па је био знатно млађи од браће. Због бриге и љубави коју је увијек показивао према њему, али и због поштења које је красило мог оца, за стрица је он увијек био „мој патријарх Павле“. Бдио је над братом заједно са нама, али је баш тог јутра, као и ми заваран побољшањем очевог здравља, одлучио да на један дан оде кући у Нови Сад.

Оцу смо обукли најлепше одјело и обули гумене опанке. Да како треба изађе пред честитога кнеза.

-Зар ми нећете обути ципеле?

Ципеле?

-Шта ће ти ципеле, лакше ће ти бити у опанцима.

Тражио је да му додамо штап.

-Не знам да ли ћу моћи.

-Ајде стари, наравно да хоћеш. Видиш да, богу хвала, иде на боље. Сваки дан ћемо по мало излазити. Само почни да једеш. Па да за Аранђеловдан одемо на неколико дана на Купрес и тамо очитамо славу.

Кад смо изашли у ходник, оставио сам њега и брата и изашао напоље. Да позовем манастир Раваницу и питам до колико сати раде и да ли ће нам дозволити да са аутомобилом уђемо у порту.

Док сам разговарао телефоном, чуо сам да ме брат зове. Кад сам утрчао унутра, отац је клечио на кољенима а Мићо га је држао испод пазуха. Заједно смо га усправили.

Кад сам изговорио „тата не брини, биће све у реду“ подигао је поглед, погледао ме и – умро.

Данас смо мој брат Митар и ја испунили очеву жељу. Дан уочи његовог повратка за Чикаго посјетили смо манастир Раваницу. Испунили смо очеву жељу и поклонили се сјенима честитога кнеза Лазара. Захвални богу што смо имали добре родитеље и за све што нам је дао.

Ништа није случајно. Мој отац је рођен на Крстовдан, а умро на Светог Луку. Умро је у улици Кнегиње Милице, док се спремао да посјети вјечну кућу кнеза Лазара.