Подгоричка крвава бајка 1944. године

Овај текст пишем за младе Подгоричане који воле свој град, а о његовом страдању никада им није речено оно што се морало казати, исплакати и окајати.

Партијске, једнопартијске и револуционарне лажи унижавају нас осамдесет година. Историографија која се тиче Другог рата и наших ратних несрећа често је срамно свједочансво ничега и умивена скаска о јунаштву којега није било много.

Заправо, ипак, ништа није непознато, него је из лукративних разлога излагано или потиснуто.

Бомбардовање Подгорице 1943–1944. године је било увод у „ослобођење“.

О том бомбардовању се говори кратко, опрезно, готово стидљиво. А управо су питања оно што недостаје – здраворазумска питања којих се огромна већина моје генерације никада није сјетила. Нису нас учили да питамо.

Подгорица је током Другог свјетског рата више пута бомбардована од стране савезничке авијације. Kулминација је био 5. мај 1944. године – дан када је град готово сравњен са земљом. Урбано језгро је нестало. Цивилне жртве биле су застрашујуће. Читаве породице су избрисане у једном дану, хиљаде Подгоричана је мучнички страдало.

О томе постоји сагласност чак и са онима који су писали историју како је одговарало Партији. Оно што недостаје јесу објашњења.

Једна чињеница се упорно прећуткује или релативизује: партизани и Врховна команда НОВЈ имали су сталну и институционализовану комуникацију са Савезницима те 1944. године.

Постојале су британске и америчке војне мисије, депеше, договори о циљевима и приоритетима. Савезничка авијација није дјеловала „на слијепо“, нити без икаквих локалних сазнања. Напротив.

Ако је комуникација већ постојала, ако су се циљеви пријављивали и координисали, како је могуће да је резултат био разорен град, а не онеспособљена њемачка војска?

Подгорица у том тренутку није била велики њемачки гарнизон. У граду и његовој непосредној околини налазиле су се релативно малобројне, углавном позадинске и обезбјеђујуће јединице Вермахта, дјелови формација под командом Друге оклопне армије, са задатком контроле комуникација и транзита, те, дакле, ништа што би оправдало масовно разарање града.

Kрајем 1944. године, током општег повлачења Вермахта из Црне Горе, кроз Подгорицу и њену околину повлачило се неколико хиљада њемачких војника, у колонама које су обухватале борбене остатке јединица, логистику и санитет. Историјски је утврђено да је то повлачење било организовано и успјешно, без слома и без већих губитака.

И ту долазимо до кључног парадокса.

Ако је Подгорица била комуникациона тачка – зашто комуникације нису уништене?

Везиров мост у Подгорици није срушен.

Данилов мост у Даниловграду такође.

Није срушен ни Царев мост код Никшића.

Главни правци Подгорица–Даниловград–Никшић остали су проходни.

Управо тим правцима, преко несрушених мостова, њемачке снаге су се у децембру 1944. године повукле ка источној Херцеговини и Босни, а затим даље ка западу. Савезнички и њемачки извјештаји не биљеже значајне губитке Вермахта ни током бомбардовања Подгорице, ни током самог повлачења.

Другим ријечима: град је уништен, цивили су масовно страдали, а војска која је наводно била циљ, углавном је преживјела и отишла.

Kако је било могуће, почетком маја 1944. године, бомбардовати мали град у више великих налета, са стотинама бомбардера и стотинама тона бомби, а да војни губици непријатеља остану минимални? Kако је могуће промашити мостове и путеве, а погодити стамбена језгра, школе, куће и болнице? То се не може објаснити грешком.

Подгорица није разорена гријешењем. Исто тако, није никада доказано да је разорена ради јасно дефинисаног и оствареног војног циља. Она је, чини се, разорена зато што је у једном тренутку рата град постао прихватљива жртва. Мали град – секундарно ратиште. Једноставно, ниска политичка цијена.

Савезничка ваздушна доктрина тог времена примјењивала је такозвани „ареа бомбинг“ – бомбардовање подручја. Kада је један град означен као комуникациони чвор, он постаје цјелина као циљ, без јасне разлике између војног и цивилног. Али чак и у том оквиру остаје питање: зашто није било корекције са терена, зашто партизански достављачи циљева нису завапили пред савезницима, преко средстава комуникације, када је било очигледно да је војни ефекат минималан, а цивилна катастрофа потпуна?

Тјелеса Подгоричана била су на сваком кораку. Људски остаци ду висили по жицама, избачене су кости давно сахрањених из гробова.

Не постоји мањи град, варош, коју су савезничке бомбе више разносиле „желећи да истјерају нацисте“. А колико њих је страдало? Одговор је: занемарљиво мало.

Опет, вратимо се седам или осам мјесеви уназад. Дан уочи страшног 5. маја 1944. године, савезнички авиони су бацили на хиљаде летака којима су, чистом српском ћирилицом, позивали људе са насељених периферија да се склоне у град јер ће „савезници“ бомбардовати положаје њемачких јединица на ободима. Људи су послушали и јурнули у варош. Стотине тона бомби сљедећег дана падале су у три налета, управо по граду. Смрт је сијана немилице. Подгорица је нестајала са лица земље.

И онда, након крвавог и „бесмиленог“ пира, који никада не смијемо заборавити, дошао је 19. децембар 1944. године, дан који славимо као Дан Подгорице – Дан „ослобођења“.

Јуче су одржани говори у славу побједе и ослобађања. Био је то 81. пут да славимо.

Дјецо драга, није било никакве битке прса у прса са нацистима. Битке која надима груди – јуриша и контра јуриша. Није било фронта. Није било слома непријатеља. Њемачка војска се већ повукла. Партизанске јединице су ушле у град рушевина, у простор из којег је живот већ био истјеран. Услиједила су идеолошки надахнута стријељања „народних непријатеља“ и убиства домаћина по једва претеклом ободу.

Ослобођен је простор од њемачких војника, у чему су они „добровољно учествовали“, али није ослобођен живот; убијени су и град и живот мјесецима раније.

Свако од нас који је у међувремену ишта научио о свом граду дужан је да урликне јасно и гласно: 19. децембар није један од најсветлијих дана у историји Подгорице, већ крвава мрља размазана низ наше ћутање и по „савезничкој савјести“ – убијање с предумишљајем.

Историја није ту да нам буде удобна, лепршава, лирична и поетична уопште.Она је ту да буде тачна, а истина о Подгорици 1944. године још није испричана. Можда је коначно вријеме да почнемо – без мржње, али и без лажи. Дугујемо то умореној старој Подгорици, људима који су масовно убијани на превару, и то бомбама оних који су требали да их заштите.

Текст: Горан Даниловић (Преузето са Фејсбука)