Како нам је пропао „посао века“ са Венецуелом
Крајем 1987. године тадашња југословенска влада договорила је са Венецуелом велику испоруку оружја, малих млазних авиона и тенкова, али уговор је пропао зато што Бранко Мамула није хтео да га потпише јер је имао свој аранжман са венецуеланским генералима, сведочи бизнисмен др Борко Ђорђевић
У специјалној исповести калифорнијски бизнисмен др Борко Ђорђевић открива стару државну тајну и сведочи о томе како су Венецуела и Југославија сарађивале на трговини наоружањем. А како је у Београду посао вредан неколико милијарди пропао, јер је адмирал изгурао свој лични интерес у први план:
-Негде средином 1987. године, пришао ми је пријатељ на Флориди и питао ме да ли имам неке везе са југословенским војним естаблишментом (који је очигледно имао неко оружје које би влада Венецуеле могла да користи). Наводно су у то време имали неки окршај на граници са Колумбијом. Били су им потребни неки софистицирани мали млазни авиони и лаки тенкови да би контролисали порозну границу.
Мој пријатељ, Сидни, имао је банку и финансирао је сличне трансакције за владу Венецуеле у прошлости. Године 1988. обратио сам се СДПР-у преко генералног југословенског конзула у Сан Франциску. СДПР је била компанија за увоз/извоз војне опреме југословенске владе на челу са генералом Поповићем.
Питао сам их да ли би могли да доставе списак опреме која је била потребна венецуеланској влади. Између осталог, постојала су два типа малих млазних авиона названих Орао и Галеб. Имали су све могућности редовних авиона Ф15 и Ф16, осим што су носили мањи терет оружја и били су погоднији за планински терен између Колумбије и Венецуеле, а били су и лакши за маневрисање. Осим тога, постојали су мали тенкови – Т-55 који су били прилично популарни у то време – које је произвела југословенска влада, а којима је било лако маневрисати на неравном одређеном терену – сведочи бизнисмен др Борко Ђорђевић.
Поента приче је да је то била прилично велика поруџбина и значајна финансијска трансакција која је подразумевала плаћање куповине оружја од Југославије у готовини, при чему би мој пријатељ Сидни узео сирову нафту из Венецуеле, која је била ван квоте ОПЕК-а, и продавао је на слободном тржишту преко компаније Соломон Брадерс у Њујорку.
Новац од продаје нафте би био плаћен влади Југославије. Заузврат би извезли жељено оружје. Укупна вредност трансакције била је 3 милијарде долара, што би било добро за тонућу југословенску економију у то време. Ово је било веома занимљиво југословенској влади и довело ме је на врх ешалона владајућег војног естаблишмента који је на себе преузео ову врсту споразума.
-Како сам био део преговора са обе стране, испоставило се да је у то време војска била главни управљачки и владајући фактор. У то време, Венецуела је била уређена као уставна демократска република. Земља је функционисала у оквиру политичког оквира успостављеног након војне диктатуре 1958. године, обично познатог као систем Пунто Фихо, који је био карактерисан редовним демократским изборима, цивилном контролом над војском, поделом власти и стабилном двостраначком доминацијом, углавном од стране Демократске акције (AD) и COPEI.
Иако формално демократски, крајем 1980-их систем се суочавао са растућим незадовољством јавности због економског пада, корупционих скандала и опадајућег поверења у политичке елите. Због тога су 1988. године у Венецуели одржани председнички избори на којима је победио Карлос Андреас Перез. Његов главни слоган током избора био је решавање два проблема са суседном Колумбијом – сведочи бизнисмен др Борко Ђорђевић.
Примарни извор напетости били су нерешени територијални и поморски спорови, посебно у вези са Венецуелским заливом, као и забринутост око безбедности граница дуж заједничке границе. Главни догађај који је обликовао односе у то време била је криза Корбета Калдас из августа 1987. године када је колумбијски ратни брод ушао у воде на које полаже право Венецуела.
Венецуела је одговорила мобилизацијом војних снага, доводећи обе земље близу оружаног сукоба. Иако је непосредна криза завршена без сукоба, њене дипломатске и политичке последице су се наставиле и 1988. године. У суштини, није постојало слободно изабрано званично такозвано демократско управно тело, а све финансијске трансакције су се одвијале војним каналима.
Највиши војни руководилац у Венецуели под председником Перезом био је министар одбране и виши генерал. Они су били одговорни за организовање, усмеравање и набавку војних ресурса, укључујући опрему, под председничком влашћу. Итало дел Ваље Алиегро био је генерал дивизије и служио је као министар одбране и у последњем делу Лусинчијеве владе и на почетку Перезове владе (1988-1989). Алиегро је био једна од главних корумпираних личности у влади, а његов профит је био веома велики – скоро 30 посто вредности трансакције. Захтевао је одвојене канале плаћања – што значи да је један рачун ишао влади, а други је био лични.
-У то време, југословенска влада је озбиљно схватила цео пројекат и на крају је то било загарантовано у извршењу уговора. У року од месец дана уговор је одобрен и био је спреман за потписивање и био је потребан потпис шефа одељења, Бранко Мамула, тадашњег министар одбране Југославије. Потписивање и одобравање уговора прослављено је у хотелу “Интерконтинентал” уз свеће јер је то значило добру провизију за све нас укључене. Три дана касније добио сам позив од генерала Поповића који ми је рекао да уговор не може бити потписан – сведочи бизнисмен др Борко Ђорђевић.
