Бициклом кроз беспућа Либана из дана у дан

После шест километара мукотрпног пењања, коначно сам стигао до села Ариз. Планинска тишина била је застрашујуће густа; ретко кога бих срео по овим забаченим местима, као да је живот стао у залеђу високих врхова.

Али, од Ариза па надаље, уследиле су још жешће узбрдице. Возио бих све док ми се ноге не би трзале од умoрa, а онда застао да одморим, па гурао бицикл уз асфалтни пут. Метар по метар, километар по километар, а растојање се чинило бескрајним, отегнутим у недоглед.

На око 1900 метара надморске висине наишао сам на последње трагове цивилизације – малено насеље начичкано кућама и ресторанчићима, али готово потпуно усамљено. Већина прозора била је тамна, врата закључана. Срећом, један ресторан је још радио. Улетео сам унутра да напуним термосе водом, знајући да се не смем превише задржавати. Превој сам морао савладати пре него што падне мрак.

Пут се вијугао узбрдо попут изморене змије, према белим падинама које су ми се све више приближавале. Барем је време било пријатно и сунчано – мала благодат у мору напора. Међутим, како сам се пењао, ваздух је постајао све оштрији и хладнији. У једном тренутку морао сам обући јакну, а поглед у даљини почео је да се мења: Бшари и Кедрова долина су се смањивали испод мене, као минијатурни свет.

2000 метара. 2100. 2200.

Терен око мене се постепено белио, а наслаге снега су оивичавале пут. Сваки заокрет био је тежи, сваки дах – краћи. Када бих стао да одморим, попио бих само гутљај воде, а затим наставио даље. У тим тренуцима није била само физичка снага важна, већ и ментална – онај мали, упорни глас у мени који је говорио: „Само до следеће кривине. Само још један корак.“

Људи у пролазу гледали су ме у неверици. Поједини су се заустављали, питајући одакле сам и где идем, нудећи помоћ. Наилазио сам и на залеђене делове пута, где сам морао да гурам бицикл, пазећи да не проклизам по глатком леду.

И онда – коначно. На 2560 метара надморске висине, стопала су ми зауставила на самом врху превоја. Талас задовољства, чист и снажан, проширио се кроз мене. „Успео сам“, шаптао сам самом себи, гледајући како се бели, купасти врхови пружају на дохват руке.

Али, радовању није било пуно времена. Било је 16 часова, а мрак се већ прикрадао долинама. Ветар је зафијукао оштрије, а хладноћа је продирала кроз слојеве одеће. На брзину сам усликао неколико фотографија, обукао још једну јакну и на руке навукао дебеле рукавице. Затим сам полетео низбрдо.

Спуштање је захтевало опрез – због залеђених делова, због одрона, због камења које је лежало по путу. Правио сам широке, пажљиве осмице, као да возим слалом низ планинску падину. У даљини, сива и сурова, пружала се Сирија, видљива као на длану.

Серпентинама сам јурио све ниже, а прсти су ми се укочили од хладноће, упркос рукавицама. Око 17 часова, по већ густом мраку, стигао сам у село Аината, на 1600 метара надморске висине. До Баалбека – још 29 километара.

Када сам се зауставио испред велике, тихе цркве у центру села, више нисам осећао руке. Лице ми је било ледено и црвено, а читаво тело захватила је дрхтавица. Морао сам наћи уточиште.

Прешавши још пар метара, зауставио сам се код продавнице. Првог човека кога сам угледао питао сам, гласом који је дрхтао од хладноће и умoрa:

„Има ли овде близу неки ресторан? Гладан сам.“

Човек је погледао мене, па мој претоварени бицикл, и одмах одговорио:

„Код нас у селу нема ресторана. Али хајде код мене. Направићу ти ја јело.“

Бицикл сам оставио на улици.

„Не брини“, рекао је, „код нас је безбедно.“

Звао се Басим, и солидно је говорио енглески. Чим смо ушли у његову топлу кућу, одмах је заложио пећ, не бих ли се угрејао.

„Једеш ли јаја?“,упитао је.

„Једем све“, рекао сам, и осмех ми сам од себе појавио на лицу.

Испржио ми је неколико свежих јаја, направио салату, донео сир и хлеб. А та салата – божанска мешавина кромпира, киселих краставчића, свежег першуна, младог лука и ароматичног маслиновог уља – била је најбоља коју сам икада jeo. Једноставна, али савршена.

Док смо jели, Басим ми је причао да је ово село, као и сва суседна, хришћанско – маронити.

„Мада мени je то све исто“, додао je смирено. „Католици, православци, маронити… Исус je jeдан.“

Објаснио je да село током зиме има само неколико стотина становника. Лети оживи, са по неколико хиљада људи, када се врате они који су побегли од хладноће у приобалне градове. „Остали смо ми, најупорнији“, рекао je с пуним поносом.

Ускоро нам се придружио и Басимов стари пријатељ – весељак и шаљивџија, чија је сама појава развеселила целу собу. Иако га нисам разумео, његово певање и смех били су заразни. Касније се појавила и Басимова тетка, па смо разговарали и делили приче као да смо се знали одувек.

И тако, захваљујући великодушности једног странаца, непланирано и ненадано, пронашао сам не само топлоту и храну, већ и тренутак људске блискости и разумевања. Тачно онда када ми je било најпотребније.

Текст: Драган Шибалић, путописац и авантуриста