Petrinji s ljubavlju!

Piše: Mihailo Ješić

Strašan zemljotres pogodio je juče hrvatski gradić Petrinju. Poginulo je sedmoro ljudi, medju njima i dvoje Srba i devojčica iz mešovitog braka, Srpkinje i Hrvata. Materijalna šteta je ogromna, stradala je i većina pravoslavih objekata. Mnoge zemlje najavile su, a medju prvima komšijama su pomoć ponudile i srpske vlasti.

Doživeo sam mnogo potresa u svom životu, sa nekih i, kao novinar, izveštavao…Skoplje, crnogorsko primorje, Banjaluka, Rudnik, Rumunija….Ali, ovaj jučerašnji me potresao iz emotivnih razloga. Mnogo sam voleo taj maleni gradić u Moslavini. A „ljubav“ je počela davno, pre skoro 35 godina.

Bio sam šef marketinga Večernjih novosti i jedno veče me pozvao  Siniša Čičak, noćni urednik da dodjem do redakcije, navodno ima lepu akciju za mene. Dodjem ja oko ponoći u Novosti i on mi reče da ga često zovu iz Radio Petrinje (on je bio iz tih krajeva) i ukljućuju ga u program da prica o noćnom životu u glavnom gradu. On je bio stariji ćovek, nije znao ništa o bgd noćnim provodima, pa je zamolio mene. Rado sam pristao, javio se Željko Krznarić, gl.urednik radija koji je vodio noćni program i lepo smo pričali oko pola sata, direktno u program. Na kraju sam obećao da ću svima koji se jave na telefon Novosti u Beogradu poslati po majicu sa znakom redakcije. Mislio sam da neće biti mnogo poziva, jer ko bi u ponoć iz Hrvatske zvao Beograd zbog ćirilicne majice. Međutim, prevario sam se, javilo se nekoliko stotina Petrinjaca…

Uspomene na divan gradić i ljude: Željko Krznarić bio je dobar domaćin

Još nekoliko večeri sam bio gost Radio Petrinje, a onda su me pozvali da budem njihov gost i njihovog sponzora, čuvene mesne industrije „Gavrilović“. Rado sam pristao i jednog vikenda sam se obreo u Moslavini.

Lepo su me dočekali, upoznao sam urednika Krznarića i malenu redakciju, a u noći izmedju subote i nedelje celu noć sam na radiju pričao o noćnom životu Beograda. Sudeći po pozivima gledalaca bila je to najslušanija emisija na njihovim talasima. Uključivao sam u program i dopisnike Novosti iz Njujorka, Pariza, Rima, Egipta… Jedna žena se javila i molila me da sutradan dođem kod nje na kafu i kolače. Bila je u pitanju starija gospođa i obećao sam.

Narednog dana Željko me prošetao gradićem koji me očarao, a onda smo otišli kod gospodje u goste. Tamo me očarala njena gibanica, a posebno – unuka Slavica, 22. godisnja studentkinja. Prijatnih par sati, posle nas Slavica ispratila, izmenjali smo telefone… i počela je „petrinjska romansa“. Čuli smo se često, a onda sam ponovo dosao u Petrinju.

Onda je ona poželela da dodje u Beograd, kod mene. Bio sam odusevljen, taj dan sam odleteo na zelezničku stanicu da je sačekam. Ali, dočekalo me razočaranje – dosla je sa dve drugarice. Obe su bile iz Petrinje, jedna Albanka, a druga udata frizerka. Bile su rezervisale i hotel, tako da su se sve moje nade izjalovile. Izveo sam ih u Skadarliju, na večeru, Slavica mi se pravdala da nije mogla sama, nisu je pustili, da će idući put pobeci od kuće ako je ne puste…  Medjutim, stvari je iskomplikovala udata frizerka. Par sati pre povratka u Petrinju rekla im je da je u kupovini pokradena i da mora ostati  zbog prijave kradje u policiji. Slavica i Albanka su otišle, a frizerka je ostala. I , naravno, prespavala je kod mene, tu i narednu noć . I, naravno, nismo ni trenuli, i ta dva dana nisam se javljao Slavici. Posumnjala je, a sumnje joj je potvrdila frizerka – cimčse vratila u Petrinju  pohvalila se „beogradskim trofejom“.

Bila je, kažu mi, jako tužna, razočarana u mene i drugaricu… Uzalud sam zvao telefonom mesecima. Jednom sam, opet, otišao do Petrinje zbog nje, ali nije vredelo, rekla mi je da idem kod frizerke.

Muška svinja, ili mladost-ludost, tako sam i uradio. Otišao sam u frizerkin salon, pokupio je i odveo u neki motel u Popovači i nisam je puštao dva dana. Bilo me briga za njenog muža i brak, ona je upropastila moju divnu i obećavajuću vezu.

Posle tih avantura, bio sam par puta u moslovačkom gradiću, ali sam se družio sa Željkom Krznarićem, čak  sam mu sredio da bude i honorarni dopisnik Novosti. A u medjuvremenu sam upoznao i direktora „Gavrilovića“ Boru Mikelića (kasnije neuspešnog političara ) pa sam se u Beograd vraćao sa prelepim paketima robe „Od Gavrilovića je – odlično je“.

Onda je došla ’91. i poceo je rat. Sve je otislo do djavola . A juče je došao i zemljotres i uništio divan gradić. Gradić kome ove redove posvecujem s’ ljubavlju i čijim žiteljima zelim lepšu godinu od ove koja sutra ističe.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.