Пао је за отаџбину кад је имао само 20 година

Сећање на ратнике из Велике Плане који су погинули у одбрани Србије од НАТО агресије: Игор Павловић (1)

Пише: Душан Марић

Пре два дана, док сам заједно са свештеником из великоплањанске Цркве светих апостола Вартоломеја и Варнаве Радомиром Јанковићем и монахом Харитоном Јоцићем, са којима сам кренуо да однесемо хуманитарну помоћ српским манастирима на Косову и Метохији и присуствујемо обележавању 24. марта, годишњице почетка агресије НАТО пакта на Србију, пролазили кроз Коморане, сетио сам се да је у том селу код Глоговца погинуо млади војник Игор Павловић из Велике Плане. И одлучио да серијом текстова поново подсетим на тог дивног младића и остале Плањане који су погинули у агресији НАТО пакта на Србију и борбама против терористичке ОВК.

У одбрани СР Југославије од агресије НАТО из Велике Плане су погинули полицајци Бранислав Николић и Зоран Ранђеловиић и војник Игор Павловић, као и Бранко Ђуричић, Небојша Ђуричић и Дејан Трифуновић из Клине, Момир Пешић из Суве Реке и Миладин Доганџић из Пећи, чије су се породице, након прогонства са КиМ, населиле у Великој Плани.

Седамнаест  Плањана погинуло је на вуковарском и другим ратиштима у Хрватској и БиХ, а у Плани живе три породице погинулих бораца из те две бивше југословенске републике.

Голобради Игор Павловић погинуо је 31. маја 1999. године, у својој двадестој години, на повратку са ратног задатка, заједно са петорицом сабораца из 52. батаљона војне полиције Војске Југославије.

Возило „пинцгауер“, у којем су ишли да преконтролишу радарски систем на брду Орлате,  наишло је на две противтенковске мине. Јутро испуњено маглом проломило се од страховите експлозије.

Кад су стигли на место несреће, припадници 52. батаљона затекли су језив призор. Петорица њихових сабораца били су мртви, један тешко рањен.

-Погинули су командир оделења водник прве класе Борис (Злате) Николић (21) из Пећинаца, који је седео на месту сувозача, Игор (Зорана) Павловић (20) из Велике Плане, Јован (Живе) Лазић (21) из Међе код Зрењанина, Ранко (Пунише) Вуковић (21) из Мојковца и Малиша (Љубише) Ђорђевић (20) из Књажевца. Никола (Драгића) Перишић из Бора, који је возио „пинцгауер“, је од задобијених повреда преминуо неколико дана касније на ВМА – каже њихов ратни саборац, заставник прве класе Ранко Пашић.

Игоров отац Зоран Павловић подсећа на војнички и ратни пут свог несрећног детета.

-Мој син је на одслужење редовног војног рока упућен у Подгорицу, у 52. батаљон војне полиције. Због ситуације на Косову, гдје се због побуне Шиптара увелико ратовало, на обуци је провео само два месеца и двадесет дана, уместо пола године, колико је предвиђено војним прописима. Из Црне Горе његова јединица је пребачена у гарнизон у Нишу. Ту су остали само десетак дана, после чега су упућени у рат. Прво на Шар планину, на тромеђу између наше земље, Албаније и Македоније. Следеће одредиште његове јединице, након што је шиптарска побуна угушена, била је Приштина.

Задњи пут Павловићи, отац Зоран, мајка Злата и сестра Сања, су се са породичном узданицом и несуђеним наследником чули 20. маја 1999. године, једанаест дана пре његове погибије.

-Звао је из Грачанице, из куће неке лојалне муслиманске породице. Прво је питао да ли су душмани бомбардовали Плану и шта су погодили. Храбрио нас је да се не плашимо. Највише се интересовао за свог сестрића Бобана – да ли је проходао и проговорио. Хтео је да се чује и са сестром, али она није била ту. Још ми је рекао да се због авиона често премештају са једног на друго место и да повремено имају борбе са разбијеним групама терориста. Молила сам га да се чува и да не жури да нам се јавља, ако се због тога излаже опасности. Боже мој, нисам ни помислила да га више нећу чути – каже Злата Павловић.

Док су са стрепњом слушали саопштења о борбама на Косову и јуначком отпору који су српски војници пружали НАТО бандитима и очекивали нови телефонски позив, Павловићима је стигла најцрња вест која забринутим родитељима може стићи са ратишта – да је њихов наследник мртав.

–Првог јуна увече пред нашом кућом зауставило се неколико возила, из којих је изашло више од десет људи. Међу њима био је мајор Бојчовски из гарнизона у Смедеревској Паланци, са четири војника, лекарска екипа, људи из плањанске Oпштине… Знао сам, да ми је син само рањен да их не би толико дошло. Ујутро сам отишао по своје дете у Београд. Нашао сам га у мртвачници на ВМА. Имао је само једну рану, на врху главе. И много огреботина по лицу. И тако, уместо, као што сам двадесет година сањао и са радошћу очекивао, у његове сватове а имао је дивну, озбиљну девојку, Марицу Првановић, мој једини син и ја смо трећег јуна кренули према гробљу, на његову сахрану. Да је бар Бог дао да сам ја био у сандуку а он поред сандука – јадикује ојађени отац.

Две године касније Павловиће је задесила још једна трагедија. У саобраћајној несрећи Игорова сестра Сања изгубила је сина Бобана. Малишан је имао три године. Почива на гробљу у Великој Плани, крај свог ујака.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.