Ово је победа за тебе, моја Црна Горо!

Пише: Ивана Н. Ђокић

Мој Тата није доживљавао изборе као сви нормални људи – бар ове последње три деценије. Мој Тата би на своје бирачко мјесто увијек поранио, са једном хемијском оловком у руци и двије резервне у задњем џепу (“За сваки случај, сине”) и код њега вам није било неког калкулисања: тај је гласао срцем, увијек, и гласала се најјача опозициона партија ма како се звала и ма ко је водио. Дошао би кући, вјечно намргођен кад је у питању политика, и рекао ми да га пробудим “ако наши добију”. Замрачио би онда своју спаваћу собу, угасио ТВ, искључио мобилни, покрио се преко главе и чекао. А ја га никад нисам позвала.

До сржи ме је забољело што му ове недеље нисам могла бити вјесник Слободе. По први пут бих пута ушла у ту замрачену собу, сјела на ивицу његовог кревета и рекла му “Дижи се тајо, добили су наши.” И насмијао би ми се, онако како је само он знао, и иако га четири године нисам ни чула ни видјела још у себи чувам снагу тог осмјеха, који ми је увијек био вјетар у једрима.

Нисам знала да ли да дођем из Шпаније да гласам. Нисам вјеровала, нећу да вас лажем. Плашила сам се, плашила сам се да се надам јер је превише времена прошло откад сам себи последњи пут приуштила тај луксуз, а човјек се навикне на безнађе исувише лако – ми то знамо боље од икога. На крају је срце превагнуло – добили су наши, тајо мој.

И за мог стрика Ратка, којем нису дозволили да умре на родној груди – волим те и поносна сам на све што си био.

За чика Мома Булатовића, којег памтим као мило и благородно биће, увијек насмијаног и расположеног за нас дјецу. Какав је био политичар, не знам – али сигурно лош, јер је био много добар човјек.

За Сашу Пејановића, који је страдао на правди Бога, од руке зликовца и кукавице. Како је била мрачна та мајска зора, изгледало је да се никад разданити неће.

За Душка Јовановића, чија је вјечна кућа свега пар корака иза наше породичне гробнице на Чепуркама, и за чије убиство никад нису одговарали ни починилац, ни наручилац. За тета Дару, Душкову мајку, што му на гробну плочу неуморно полаже свјеже цвијеће.

За Ратку Кнежевић, наставницу у пензији, мајку Милана Кнежевића коју су привели као највећег ратног злочинца, а да никад објашњење нису дали, ни извињење упутили. Радуј се Мајко!

За још једну Мајку, Македонку Касалицу, за њеног сина и за оне повике НИ МЕТАР, МАЈКО што су нам душу распарали. И за све оне Мајке што су спавале испред зграде Владе кад су отимали кору хљеба из уста њихове дјеце да је ставе у своје, већ дупке пуне, џепове.

За све вас који сте вјеровали, кад се чинило да нико више не вјерује. За све вас који сте се борили, кад је изгледало да смо све битке предали. За све вас које су приводили, хапсили, тукли. За све Вас чије су мајке сузе рониле у ноћима без сна, у ноћима страха, у ноћима очаја. Хвала вам.

На крају, ово је побједа за тебе, моја ЦРНА ГОРО. Рањена, опљачкана, посрнула, али горда и поносна. Нема тог понора из којег те не би извукли ови хероји који си ти име освјетљали, образ сачували, част повратили – не вежу се соколови.

Толико од мене што се тиче избора и политике. Живјели ми, добри људи. Сад кад је Слободе, биће свега.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.