Оптужница против Старине Новака

Душан Марић, народни посланик у Скупштини Србије и председник Скупштине Велике Плане написао је сатиричну причу о српским хајдуцима и јунацима у време Турака. Заправо реч је о оптужници, којом би могло да се позабави Тужилаштво Хашког суда, јер је чувени хајдук са Романије са свјом дружином нападао и убијао Турке. Његову причу, коју је објавио на друштвеним мрежама, преносимо у целини.

Пише: Душан Марић

Осумњичени Старина Новак, рођен 1530. године, у Доњем Милановцу, је заједно са својим братом Дели Радивојем и синовима Дели Татомиром и Дјететом Грујицом, организовао чету од тридесетак хајдука-снајпериста, који су на ширем подручју Романије и Сарајева из бусија стријелама нападали и убијали Турке, чиме је починио кривично дјело организовања паравојне формације.

Зато јер им је убијање Турака, што се види и по саставу ове паравојне формације, очигледно било породично занимање, које су они брижљиво и са пуно љубави преносили са кољена на кољено.

Зато што су за своје базе запосјели све највеће и најљепше пећине на планини Романији, чиме су ометали развој пећинског туризма и спелеологије.

Зато што је Старина Новак први српски ратни злочинац који је отворено признао да је пензију зарадио убијајући Турке. Наиме, он у доказном предмету гусларској пјесми „Старина Новак и кнез Богослав”, након што је попио неколико мјешина вина, признаје да је по Романији хајдуковао и Турке убијао четрдесет година:

„Ево има четрдесет година,
Романију гору обикнуо,
Боље брате него моје дворе,
Јер ја чувам друма кроз планину,
Дочекујем Сарајлије младе…“

Зато што су он и његови саучесници Турке убијали на изузетно свиреп и подмукао начин и то тако што су их пре убиства подвргавали шок терапији, коју је народни гуслар, заштићени свједок у овом поступку, описао сљедећим ријечима:

„Што пропусти Старина Новаче,
дочекује Дели Радивоје,
Што пропусти Дели Радивоје,
дочекује Дели Татомире,
Што пропусти Дели Татомире
дочекује Дијете Грујица,
Што пропусти Дијете Грујица
дочекују остали хајдуци…“

Да би могли да сами себи дочарате сву тежину ратних злочина ове паравојне формације замислите чету од 30 Турака која је кренула из шехер Сарајева, преко Равне Романије, према Зворнику. Други дан Преображења, 20. август. Лијеп, сунчан љетни дан.

Са неба, на којем нема ни једног облачка, грије сунце. Свуда наоколо ливаде прекривене цвијећем и лептирима. На дрвећу око пута птичице цвркућу. Натпјевавају се са зрикавцима. Један Турчин пјевуши: „Рахатлуку нигдје краја нема…“ Други размишља о прошлој ноћи у постељи лијепе Хајрије. Трећи размишља о значењу чудног сна који је ноћас уснио: да ће се БиХ 2026. године пласирати на Свјетско првенство у фудбалу.

А онда, негдје код Мокрог, из бусије на пут искочи Старина Новак (са капом вучетином на глави, кожухом од међеда на леђима и крилом од лабуда за капом) и без имало смисла за романтику поквари ту рустичну романијску идилу.

Турско срце које је до неколико тренутака раније у турским грудима скакало од среће и рахатлука нагло се леди и силази у турске пете. Које дају леђима вјетар.

Старина Новак сам удари на 30 Турака и, користећи своју бројчану предност, убије петорицу-шесторицу.
Остали Турци, срећни што су остали живи, настављају пут.

Ливаде, лептири, сунце, зујање пчела, цврчци и цвркут птица чине своје, па се турско срце из турских пета полако враћа у турске груди.

И таман кад турска чета избије на руб Гласиначке висоравни, којим се разлијеже пјесма чобаница, таман што се срчани ритам у грудима турских војника стабилизује, из бусије искаче Дели Радивоје.

И све Јово наново. Од страха слеђено турско срце поново бјежи у турске пете, турске пете бјеже брже од Хусеина Болта, а испред бусије остаје пет-шест турских глава. Мртвих. На мртво.

Дуго је и лијепо Гласиначко поље, довољно дуго и довољно лијепо, посебно други дан Преображења, да у грудима (и петама) турских војника радост и срећа због двије преживљене бусије потисну страх од новог напада хајдучких паравојних формација.
И таман што турски војници дођу себи и граду Сокоцу, из бусије искаче Дели Татомире. Острашћени српски националиста, гори од Старине Новака и Дели Радивоја.

Поново се Романијом котрљају турске главе, поново Турци јуре рекорд Хисеина Болта….Више се не зна да ли Турци више гину од сабље или испрепадани умиру од срчане капи. Права хуманитарна катастрофа.

Оно Турака што претекну Соколац и Дели Татомира, код Хан Пијеска дочекује други Новаков син Дијете Грујица.

И тако тужна прича, прекидана цвркутом птица и пјесмом зрикаваца, се понавља на Хан Погледима, у Власеници, Милићима, Коњевић Пољу…. све до Зворника. У који једини преживјели турски војник доноси вијест о још једном српском ратном злочину.

Зато што ни након стицања услова за одлазак у пензију није искористио то своје законско право већ је наставио са злочинима. Умјесто да се смири у Новаковој пећини и ужива у мирним пензионерским данима на чистом планинском ваздуху, он је заједно са Дели Радивојем, Дели Татомиром и Дјететом Грујицом своју злочиначку активност наставио још двадесет и кусур година и то у Источној Србији ( Пореч, Голубац, Пожаревац…), Бугарској, Румунији и Молдавији.

Практично, може да се каже да се осумњичени Старина Новак бавио извозом хајдучије из Републике Српске у околне земље и тако подривао мир на ширем подручју Балкана.