Омладина Теслиног народа о страдању у Јасеновцу

На конференцији је учествовала Омладина Теслиног народа, огранак Теслине научне фондације из Филаделфије. Вођена је путем Зоом апликације, а водила је наша млада српкиња Јулиана Пандуревић из Канаде, коју памтимо по томе што је организовала велику акцију за потписивање петиције о Јасеновцу у вези са пројекцијом филма „Дара из Јасеновца“ и недобронамерном критиком која је објављена у „Лос Анђелес тајмсу“. Ту петицију је до сада потписало преко 35.000 људи.

Седморо младих из САД, Канаде, Шведске и Србије поделило је своје знање, своја лична искуства, своје емоције и сећања на трагичну смрт преко 800.000 Срба који су убијени на мучки начин, током Другог светског рата.

Представљамо вам, у кратким цртама, њихова виђења:

Александар Ћосић: „Култура сећања у нашем народу није претерано развијена, и зато константно испаштамо за исте ствари. Ми Срби, нажалост, врло често заборављамо ствари чак и из своје најближе прошлости, зато смо и преживели 3 геноцида само у 20. веку. Зато, као парадокс, до дан данас, оно што се десило у Независној Држави Хрватској, Република Србија није прогласила за геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима. Зато нам је требало 76 година да снимимо први филм који истински приказује само делић онога што је наш народ преживео у логорима смрти Јасеновац. Да би се овоме стало на пут и да би престале да нам се понављају негативне ствари из прошлости, важно је да почнемо да градимо културу сећања на све наше страдале сународнике.“

Димитри Ракас: „Шта је то што Господ од нас жели или очекује? Мој одговор увек ће увек бити: Ојачајмо своју веру у Господа. Православље и исповедање своје вере представља темељ нашег народа који је негован кроз генерације, а нарочито код имиграната који су се раселили по целом свету. То је оно што ми у дијаспори требамо и можемо да употребимо као орјентир и циљ који ће ујединити Србе из целог света, а да у исто време ширимо и сведочимо православну веру и српску традицију и културу. Без обзира куда ишли и где се налазили, вера је наша снага кроз коју ћемо се повезати са другим људима било у отаџбини или широм света. Сећамо се наших предака у Јасеновцу. И они су могли лако да попусте под притисцима и да се једноставно одрекну своје вере и постану нешто друго. Али они то нису урадили. Они то нису урадили зато што Бог то од њих није очекивао. Наши преци, прогоњени и страдали у концентрационом логору Јасеновац, су пример вере И непоклебљивости. Постојање нас Срба у дијаспори кроз период дужи од 100 година је доказ да Православна вера може и треба да опстане. Православље није скуп неких обичаја И традиција, нека успомена на давна времена. Православље се живи и ми Срби у дијаспори живимо своју веру. И ја сам доказ те тврдње, јер наша вера живи овде данас, И живеће довека“.

Радомир Јовановић: Блаженопочивши патријарх српски господин Павле једном приликом је, цитирајуц́и једног нашег филозофа, рекао: „Човек је биће коме може и Бог да се обрадује, а од којег може и ђаво да се застиди“. Крочивши ногом у Јасеновац и Доњу Градину, схватио сам да се неких „људи“ у овим местима, у то доба људског страдања, ђаво заиста застидео. Схватио сам зашто се ова места са пуним правом могу назвати „паклом на Земљи“ и због чега многи кажу да је у њима зло добило своје вечно пребивалиште. Јасеновац је једна од најмрачнијих, ако не и најмрачнија тачка у историји човечанства, ако ни због чега другог онда због бестијалног и садистичког начина убијања људи, међу којима су, на жалост и на срамоту читавог света, страдала чак и бројна недужна деца. После скоро осам деценија тишине и ћутања, време је да проговоримо о нашим жртвама, да негујемо културу сећања о нашој страдалој деци, време је да, коначно, оживимо везе између матице и дијаспоре и успоставимо српско партнерство оличено у девизи – „српско братство и јединство“.

Стефан Коњевић: Пореклом сам из Козарске Дубице-нема српске породице из овог краја која није некога изгубила. Козарска Дубица је у другом свјетском рату имала више од 16, 500 жртава, што је сврстава међу највеће страдалнике у Европи по броју жртава у односу на број становника. А можете само да замислите колико их је било на територији НДХ.

На разне начине су их мученички убијали… На примјер, једног мог рођака су живог бацили у пећ. Да их све не набрајам, јер је ужасно о томе свему причати. Шта рећи а не заплакати…Мој народ се на овим просторима вјековима крио од Турака и Аустроурага. Увјек се борио против неки неправде. Могу у Загребу да причају шта год хоће, и да негирају овај геноцид и да оптужују комунисте за све ово. Очевици и они коју су преживјели ове логоре су својима очима видјели усташке симболе и ту њихову шаховницу. На одјелима радника у логорима и на заставама које су поносно истицали у сваком логору.

Анђела Лађевић: Србија је кроз историју због својих богатстава и геостратешког положај била мета бројних освајачких напада, која су резултирала стравичним страдањима српског народа. Једно од многобројних је и Јасеновац, који када о њему читате буди тугу, језу, страх, разочарање, али и потребу да будете блићжи свом народу, где год се он налазио. Због тога је важно развијати културу колективног сећања, како не би остале само препричане приче већ истине које симбол страдања нашег народа. Жртве не требају да буду табу тема, нити нешто што ће бити део заборава, нешто што ће се прескакати кроз историју, у уџбеницима, статистици, разговорима…На нама младима лежи огромна одговорност очувања колевке српског рода, која захтева храброст и одважност, коју дугујемо нашим прецима. Да никада не заборавимо ко смо, одакле смо, чију патњу са собом носимо и вољу, да још чвршће стојимо и градимо бољу будућност..Сматрам да нема већег родољубља од познавања националне историје, неговања традиције, чисте и истинске вере, али и желети својој домовини мир.

Миа Милановић: „Ко саслуша сведока, постаје сведок“. Морамо причати приче својих предака, приче својих жртава. Заборав на наше жртве закопава их још даље под земљом. Не смемо да заборавимо, не смемо да ћутимо-предуго смо ћутали зато и нема довољно података. Други људи су крили те податке а сада морамо ако је могуће да их тражимо и да причамо овако као што смо се састали данас да наше деце, наше жртве, још увек имају гласа. Наша је дужност да обезбедимо да будуће генерације знају за Јасеновац.

Јулиана Пандуревић: „Стотине хиљада Срба убијено је у геноциду јер су славили своју крсну славу. Стотине хиљада Срба убијено је у геноциду јер су своја имена писали ћирилицом. Стотине хиљада Срба убијено је у геноциду јер су били православци.

У најпознатијем америчком часопису (Century), Тесла је у мају 1894. године написао: „Тешко да постоји народ који је доживео тежу судбину од српског….Европа никад неће моћи да исплати велики дуг који дугује Србима, зато што су они, жртвујући и сопствену слободу, зауставили тај варварски продор. “

На косовским пољима, на којима су убијени наши синови, сада расте најлепши, црвени божур на свету.

У срцу Београда, где су спаљене мошти тела Светог Саве, сада стоји највеличанственији православни хришћански храм на свету.

На гробовима наших Солунаца, који су за 45 дана прешли 600 километара и спасили читав свет- сада су трагови њихових праунука, који данас живе у слободи.

Наш народ је вековима спаљиван и сахрањиван. Али нико, ниједна нација на овом свету, не може устати из пепела као ми Срби.

Гени наших мајки, браће, прадедова, – који су страдали у Јасеновцу, сада живе у нама. И наша је дужност да их одбранимо. Они заслужују да њихове приче и патње буду познате свету. Никада не смемо заборавити своје корене. Наша је дужност да развијемо културу сећања. Наша је дужност допустити да кости наших предака коначно виде и осете сунчеву светлост.“

Конференцију „Јасеновац и наша култура сећања“ је у прва два дана већ видело преко 1500 људи.

Овом приликом Омладина Теслиног народа позива младе широм света да се придруже организацији и наглашавају да желе да им пишу и дају предлоге о начинима сарадње матице и дијаспоре, као и да предложе теме и идеје за будуће сусрете и пројекте. Најинтересантнији предлози ће бити делови мини конференција у будућности, а сви детаљи ће бити документовани у документарном филму Теслин народ Тамо и Овде.

Планирана је манифестација у Србији на лето 2021. године па се Омладина Теслиног народа нада да ће им се омладина дијаспоре придружити и у матици.

„15. јануара 2022. године, желимо да их окупимо на конференцији у Њу Јоркер хотелу, у Њу Јорку, где је Тесла живео и радио“, поручује Омладина Теслиног народа.

Конференцију у целости можете видети на YоуТубе линку Теслиног народа: https://www.youtube.com/watch?v=J4Emw5vPQjU

Извор: Јулијана Пандуревић и Звездана Стојановић Скот