НОВА КЊИГА ЈОВЕ БАЈИЋА: Купрешка огњишта, зборишта и згаришта

13. септембар 2019.13. септембар 2019. Zdravko Elez 1300 Views 1 Comment

Пише: Душан Марић

Из штампе је изашла нова, осма по реду, књига београдског новинара и публицисте Јове Бајића „Купрешка огњишта, зборишта и згаришта“, још једно, на документима и казивањима савременика засновано, сведочанство о Купресу и српском народу на Купрешкој висоравни. Ово дело ће бити драгоцено свима који се буду занимали за трагичну судбину Срба Крајишника, народа који је прво хришћанску Европу вековима бранио од Турака и ислама, да би затим у 20. веку од те исте Европе био скоро истребљен у злочинима геноцида и етничког чишћења.

Књига од 530 страница подељена је у тринаест тематски независних целина, а наслови појединих поглавља сами по себи све говоре. Једно од таквих је и поглавље „Хашки суд је сакрио доказе да је Хрватска 3. априла 1992. године на Купресу започела рат у БиХ“ у којем Бајић таксативно наводи дневник догађања у последњем рату на Купрешкој висоравни, набрајајући све злочине хрватске војске и именом и презименом појединачне жртве тих злочина.

У поглављу „Како је покатоличена Западна Херцеговина“ Бајић објашњава како се одвијао процес у којем је српско и православно становништво на простору између Неретве и Цетине, односно између Јадранског мора на југу и Купрешке висоравни, Динаре и Цинцара на северу, прво примило католичку веру а затим „произведено“ у Хрвате. Нажалост они су у хрватско-српским ратовима у 20. веку предњачили у мржњи према Србима и злочинима над својим некадашњим народом, а у исто време још увек неговали традицију слављења породичне крсне славе.

И до дана данашњег, кад су од Срба на том подручју остали само трагови у виду гробаља, порушених цркава и јама голубњача напуњених српским костима, „родови из Западне Херцеговине, чак и они који су давали или дају фрањевце, уз још неке обичаје из старе православне вере најупорније чувају крсну славу као директну везу са својим српским православним коренима. Са колена на колено, пошто су променили веру, очеви и дедови, често чувајући и икону свог свеца заштитника, заклињали су синове и унуке да наставе да славе крсну славу, да на дан славе пале свеће и ломе славски колач.

Бајић у одељку „Хрватски краљ Томислав није крунисан на Дувањском пољу“ разоткрива једну од, како он тврди, највећих лажи историје Балкана по којој је хрватски краљ Томислав крунисан недалеко од Дувна. Циљ лажи јесте да докаже да Хрвати полажу историјско право на простор Западне Херцеговине и југозападне Босне и да је то „најсветији део хрватске земље, где је крунисан први хрватски краљ и утемељена хрватска државност“. Хрватски историчари „тачно“ знају да је крунисање обављено, само не могу да се сложе ко једне „ситнице“: да ли је то било 823. 753. или 924. године.

Српску прошлост Дувна, у којем су бивши Срби од 1941. до 1945. поклали скоро све што је сачувало српско име и презиме, аутор књиге доказује и у поглављу „Средњовековни православни манастир Лабостин на Дувањском пољу“. У својој најновијој књизи Бајић покушава да расветли и војевање Станка Кутањца, једног од вођа српског устанка против усташа 1941. године, који није могао да се пронађе ни у четничком, ни у партизанском покрету. Од идеологије му је било важније да српски народ брани од усташа.

Скоро трећину књиге заузима поглавље „Поповићи из Вуковска“ у којем су описани историја и родослов једне од најстаријих српских свештеничких породица Босанске Крајине и југозападне Босне, чији је предак поп Црни Петар у Вуковско дошао из манастира Гомионица, на Кочићевом Змијању. Пратећи судбину породице Поповић, али чинећи и излете у векове који су претходили доласку чувене свештеничке породице у Вуковско, Бајић исписује историју Вуковска и Купрешке висоравни, али и овог дела БиХ од 14. и 15. века до данас. А данас у Вуковску нема ни једног Поповића, док је од хиљада Срба који су испод Радуше и Равашнице живели само пре 80 година, остало њих двадесетак. Више од 300 Срба из Вуковска завршило је у јамама, под камама и маљевима комшија Хрвата, присталица усташког покрета, а остало је протерано или избегло у туђе крајеве, у туђе земље и на туђе континенте.

Као и остали Срби са Купрешке висоравни. Из Купреса, Равног, Бућоваче, Рилића, Занаглине, Доњег и Горњег Малована, Беговог Села, Оџака, Мрђебара, Растичева, Ботуна, Омара… Причу о библијском страдању купрешких Срба Бајић прича и кроз судбину Спрема, прве српске трговачке и грађанске породице у Купресу. Само 3. августа 1942. године у једној дрвеној згради у Беговом Селу усташе су спалиле 82 члана породице Спремо. На Купрешкој висоравни током Другог светског рата страдало је око хиљаду Срба цивила, од тога око 250 жена, око 100 стараца, 300 деце, од чега око 250 испод десет година старости. Близу 600 убијено је из ватреног оружја, око 220 је бачено у јаме, око 170 спаљено, 49 заклано. Од тог броја, Хрвати су убили 889 људи, Италијани око 70, Немци педесетак, наводи Бајић, позивајући се на податке објављене у књизи др Милана Булајића „Усташки злочин геноцида“.

Наслови преосталих делова књиге су „Јован Цвијић на Купресу“, „Ношња купрешких Срба у Етнографском музеју у Београду“, „Босанска краљица Катарина нема везе са римокатоличком црквом у Отиновцима на Купресу“, „Гроб бега Ждраловића на Купресу“ и „Купрешани у Лици, Славонији и Далмацији“.

Бајић је рођени Купрешак, који је новинарски занат испекао у Београду, у чувеној „Политикиној“ школи.