Њих деветорица се нису вратили у Велику Плану

Сећање на пале Плањане за отаџбину у одбрамбеним ратовима које је српски народ водио од 1991. до 1999. године

Пише: Душан Марић

У одбрамбено-отаџбинским ратовима које је српски народ од 1991. до 1999. године  водио на простору некадашње Југославије, из општине Велика Плана погинуло је више од 30 војника и полицајаца, а међу њима и деветорица која су пре избијања рата живела у градском насељу Велика Плана: Ратко Дабовић, Слободан Милојевић, Зоран Ранитовић, Миомир Ракић, Небојша Павловић, Ђорђије Мићовић, Игор Павловић, Зоран Ранђеловић и Карољ Ченгери. Четворица од њих нису била ожењена.

Ратко Дабовић (слика други ред лево), резервни поручник, је на вуковарско ратиште отишао у саставу једне специјалне јединице ЈНА. Смртоносни метак погодио га је 11. новембра 1991. године. Имао је 43 године. Иза Ратка су остала два сина.

Вуковарско ратиште било је кобно и за Слободана Милојевића (трећи ред лево). Убио га је буновни саборац, мислећи да је у питању хрватски војник. Искрварио је на путу до болнице. Пре тога, његова јединица (војна пошта 1001 у Смедеревској Паланци)  је у септембру 1991. године  била  упућена на ратиште на Банији али је стигла само до Нове Тополе код Бањалуке, одакле се након двонедељног логоровања, вратила у Плану.

Слободан је поново мобилисан 7. октобра а на ратиште са којег се није вратио упућен је 17. октобра.  Био је возач санитета а погинуо је у 41. години. Имао двоје деце, сина и кћерку.

Исти ратни пут, у истој јединици као и Слободан,  имали су Ђорђије Мићовић (на слици први ред лево) и Момир Ракић.  Мићовићи су  у Велику Плану 1964. године доселили из Медвеђе.  Убио га је гелер хрватске граната, 14. новембра 1991. године у Церићу. Док је са саборцем покушавао да спреми мало бољи војнички ручак. Јер тог дана му је била крсна слава. И он је, као и Слободан, имао сина и кћерку.

И Миомир Ракић, чија је породица у Велику Плану дошла из Клине, некадашњег српског бастиона у Метохији, 1968. године, је на вуковарско ратиште упућен 17. октобра 1991. године. Погинуо је 1. новембра 1991. године у Церићу. Кад је потрчао да помогне четворици сабораца које је ранила граната, пала је друга граната која је покосила његову младост. Био је неожењен.

Карољ Ченгери (на слици у првом реду десно), рођен је 1952. године у Вршцу а у Плану је доселио око 1960. године, где је са својом супругом изродио две кћерке.  Од новембра 1991. године био је на вуковарском ратишту, као добровољац Српске радикалне странке. Умро је на спавању, 7. фебруара 1992. године у Ђелетовцима код Винковаца.

Као добровољац Шешељевих радикала погинуо је и двадесет једногодишњи Небојша Павловић (други ред десно), чија породица је у Плану саселила из оближњег Радовања. Од октобра 1991. до ослобођења Вуковара, 18. новембра,  био је на вуковарском ратишту, у саставу Српске добровољачке гарде.

У августу 1992. године, са групом радикала, отишао је у Источну Босну.  Нестао је 24. септембра 1992. године  у нападу муслимана на село Подравање код Сребренице, у којем је тог несрећног дана погинуло више од 60 српских војника, територијалаца и цивила.  Није био ожењен а породица већ три деценије узалуд трага за његовим посмртним остацима.

Још један, трећи по реду,  Плањанин погинуо је као добровољац СРС. То је Зоран Ранитовић (трећи ред лево) , рођен 1967. године.  И он је ратно крштење имао у паклу Вуковара, где је остао до ослобођења тог града. Само неколико дана након избијања рата  у БиХ, 16. априла 1992. године, родољубљем задојени младић добровољно је прешао Дрину и запутио се у Босанску крајину.

Погинуо је седам дана касније у Ливањском пољу, 23. априла, у месту Челебићи.  Док су јединице ЈНА, под командом пуковника Станка Лисице, покушавала да из правца Босанског Грахова продру према Ливну, погодио га је пројектил из противавионског топа. Успомену на њега чува један син.

Игора Павловића, рођеног 1979. године, рат је затекао на одслужењу војног рока, у саставу 52. батаљона војне полиције Војске Југославије.  Јединица је ратни распоред имала прво на Шар планини а потом у Грачаници код Приштине.

Кобног 31. маја 1999. године са саборцима је ишао у извиђање на брдо Орлате. По повратку са задатка, код села Коморане, њихов пинцгауер нагазио је на, највероватније, противтенковску мину. Снажна експлозија угасила је шест младих живота. Игор није био ожењен.

Неожењен је погинуо и његов, три године старији,  комшија Зоран Ранђеловић, радник Полицијске станице у Великој Плани.  Први пут, на Косову и Метохији, на којем се све више захуктавао рат против шиптарских терориста, боравио је од 24. јуна до 22.септембра 1998. године.

Његова јединица је у јужну српску покрајину поново упућена 25. марта 1999. године, дан након почетка агресије бандита из НАТО на СР Југославију.  Погинуо је 1. априла у селу Трстеник код Глоговца. У току пресељења из једне у другу базу, камион у којем се налазио нагазио је на бојлер укопан у земљу и напуњен експлозивом. Погинуо је са шесторицоим сабораца.

Њима и осталим војницима и полицајцима који су погинули у ратним дејствима општина Велика Плана подигла је споменик у центру града, спомен чесму на којој су уклесана њихова имена.

Насловна фотографија: Спемник погинулим Плањанима у  Великој Плани

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *