Нико и Иво за нашег краља Петра

Ево како су уједињење са Краљевином Србијом сањали Србин римокатолик Иво Андрић и Нико Бартуловић, Хрват, кога су комунисти стрељали као припадника четничког покрета

Уједињење са демократском и економски веома просперитетном Краљевином Србијом почетком 20. века са великим жаром су сањали сви Срби изван Краљевине Србије—у Аустроугарској монархији и Османском царству—заједно са готово целокупном интелектуалном елитом друга два југословенска народа—Словенаца и Хрвата. Без обзира на етнички инжењеринг комунистичког диктатора Јосипа Броза Тита из Јајца, и даље постоје само три југословенска народа—Срби, Хрвати и Словенци, док су новонастали народи више политички него етнички феномени.

Погледајте како су ово уједињење са нашом краљевином сањала двојица великих пријатеља и једни од наших најзначајнијих писаца свих времена. Обојица су због својих песама, националних идеала и политичког опредељења били хапшени и робијали током готово целог трајања Првог светског рата као опасни интелектуалци који сањају ослобођење и уједињење са Краљевином Србијом.

Један се национално определио као Хрват, Далматинац и ватрени Југословен, а 1945. су га стрељали партизани без суђења као истакнутог четника генерала Драгољуба Михаиловића и његовог повереника за Далмацију, који је све време Другог светског рата био у вези са краљем Петром II Карађорђевићем и југословенском владом у Каиру и Лондону. А други се изјашњавао као Србин римокатолик, а био је и истакнути краљевски дипломата и последњи опуномоћени министар и изванредни посланик Краљевине Југославије у Берлину.

Један од њих, Хваранин и Сплићанин, звао се Нико Бартуловић, за кога као четника готово да нико, ко је прошао кроз индоктринацију титоистичког школства, никада није ни чуо, иако је написао неке од наших најважнијих романа и драма. А зашто би се и учило у титоистичкој Југославији о некоме ко је био Хрват, четник и ватрени југословенски националиста из најјуголовенскије земље наше уједињене краљевине – Далмације? Да ли је било коме у комунистичкој Југославији, којом су управљали национални Хрвати, одговарало учење о човеку који је основао ”Народно казалиште Далмације” 1922. године, чији је био дугогодишњи уметнички директор, а које су хрватски комунисти 1945. преименовали у ”Хрватско народно казалиште” у Сплиту?

То је био човек који је један од оснивача чувене ”Организације југословенских националиста” (ОРЈУНА) из Далмације, а чији чланови су осим Ника Бартуловића били: Тин Ујевић, четнички војвода Доброслав Јевђевић, Мирко Королија, Алекса Шантић, Ђуро Виловић, Ћирo Чичин-Шаин, и др. Нико Бартуловић је био и један од оснивача чувене организације ”Јадранске страже” чији је покровитељ био краљевић Петар, а за чије потребе је купљен и наш најпознатији школски брод ”Јадран”. И ”ОРЈУНА” и ”Јадранска стража” су тесно сарађивали са предратним четничким удружењима (посебно снажним широм Далмације), као и са кровном и најважнијом српском организацијом између два рата ”Српском народном одбраном” на чијем челу се док је био у пензији налазио војвода славне српске војске Степа Степановић.

Зашто би се у титоистичком школском систему учило о Нику Бартуловићу као једном од наших највећих писаца који своје најзначаније дело, драму ”Биједна Мара”, посвећује краљици Марији Карађорђевић и који на Светосавском конгресу Националног комитета Равногорског покрета у селу Ба код Љига подно Равне Горе у јануару 1944. године заједно са Ђуром Виловићем и Владимиром Предавецом (истакнутим чланом и сином оснивача и потпредседника Хрватске сељачке странке) представља хрватски народ на најважнијем и највећем политичком скупу у окупираној Краљевини Југославији?

Ников најбољи пријатељ, Србин римокатолик из Босне и краљевски дипломата Иво Андрић избегава комунистичко стрељање и злу судбину Ника Бартуловића која је била намењена већини истакнутих чланова елите буржоаског друштва наше краљевине из два разлога. Први је његово заиста огромно књижевно име и углед једног од најистакнутијих академика Српске краљевске академије наука (касније мења име у САНУ), а други је жеља да остане у Београду уз компромис да јавно никада не критикује нову власт комунистичке Југославије.

А ево како су Нико и Иво још пре Великог рата сањали о слободи, коју ће донети славна српска краљевска војска, и о доласку краља Петра Карађорђевића.

Нико Бартуловић

”А ми овамо са плавог Јадрана,

где голи крш цвате, умјесто ружа,

Славјанство хоћемо, све од Јапана

до последње хриди код Палагружа!

Хоћемо слогу, снагу и понос,—

ми дјеца сунца, мора и вјетра,—

и чекамо вјерно,—јер доћи мора!—

НАШЕГА КРАЉА, НАШЕГА ПЕТРА”!

Иво Андрић

Прва прољетна пјесма

”Јутрос облаци небом иду, а ја слутим радости: кад процвату брда страшним сјајем њихова оружја, кад посију пламене цвјетове по пољима, кад се зачује прва труба, кад се појаве први коњаници, уморни, прашни: и попрскани пјеном као у некој старој пјесми; о радости!

КАД ЋЕ ДОЋИ КРАЉЕВЕ ВОЈСКЕ?

Жене ткају у тишини за њих дарове, њих спомињу добри људи у молитвама, о њима пјевају дјевојке за прозорима и за њих расте цвијеће у малим вртовима. Чека спремних стотину њежности.

КАД ЋЕ ДОЋИ КРАЉЕВЕ ВОЈСКЕ?

Облаци небом плове као војска; ја слутим дане великих дјела.

Јутрос сам видио напупалу грану.

КАД ЛИ ЋЕ ДОЋИ КРАЉЕВЕ ВОЈСКЕ”?

Због оваквих песама и ставова, двојица најбољих пријатеља Нико и Иво бивају заједно ухапшени у Сплиту у августу 1914. године и послати на тешку робију прво у затвору у Сплиту, а потом у логор у Марибор, одакле бивају ослобођени тек крајем 1917. у оквиру опште амнестије политичких затвореника последњег аустроугарског цара Карла I Хабсбурга.

Кад год одете у оно што се данас назива ”хрватско приморје”, а што је декретом Комунистичке партије Југославије као српско приморје одузето Србима, сетите се ових стихова Ника Бартуловића:

Ми дјеца сунца, мора и вјетра,

чекамо вјерно, јер доћи мора,

НАШЕГА КРАЉА, НАШЕГА ПЕТРА!

Живео краљ Петар III Карађорђевић!