Nema više Žike ni moje Skadarlije

Piše: Mihailo Ješić

Uskoro će početak turističke sezone, oni koji neće ići na more danju će na Adu  mislim na Beogradjane), a uveče, po tradiciji, u Skadarliju. Ipak, čini mi se ovog leta Skadarliju će morati da zaborave – iz dva razloga.

Skadarlija je, zaslugom gradskih vlasti, već četvrtu godinu raskopana. Kralj Skadarlije, Žika Obretković je juče umro. Ne znam čega ili koga mi je više žao.

Skadarliju sam upoznao pre 50 godina. Kao 18-godišnjak sam došao da studiram prava, ali više vremena sam provodio u boemskom kvartu nego u čuvenoj „Petici“ na Pravnom. To se nastavilo i ubrzo kada sam se zaposlio u „Novostima“. Dežurao sam noću, a Skadarlija je bila neiscrpni izvor tema. Tu sam upoznao i čuvenu gataru, Ljubicu, Burduševu sestru, plejadu svetskih glumačkih veličina, znao sam konobare „Dva jelena“, „Tri šešira“, velike “ Skadarlije“…. tu sam dočekivao jutra, uživao slusajući Raleta Damjanovića i „Mostarske kise“…

Te Skadarlije više nema, i po ovoj slici još dugo je neće biti. Neki novi klinci prve časove udvaranja moraće da uče na ozloglašenim splavovima.  A sadašnja vlast upravljaći ovim gradom će još dugo renovirati čuvenu ulicu i puniti svoje džepove.

U Skadarliji sam, ne sećam se tačno kada, upoznao i Žiku Obretkovića, slušao čuvenu frulu, na kojoj naravno, nije umeo da svira, uživao u njegovoj čuvenoj recitaciji koja je imala samo dva stiha „zelena salata, zelena salata“ i tako unedogled. Posle ga je za zaštitni znak uzeo Minimaks, sebi digao rejting emisije, a samoukom umetniku digao nevidjenu popularnost.

Sećam se, jednom prilikom, bio sam domaćin čuvenim Budvanima Ljubi Brajiću („Lozaturs“) i Djordjiju Pribiloviću, on je bio predsednik Skupštine Crne Gore. I umesto da obavimo posao zbog koga su došli, tražili su da ih prvo vodim i Skadarliju da upoznaju Žiku Obretkovića. Oduševio ih je te su mu ostavili bakšiš za pamćenje.

Drugo Žikino „radno mesto“ je bila opština Stari grad, subotom i nedeljom, kad su svadbe. Koga Žika nije ispratio u bračne vode, kao da se nije ni venčao.

Velika slava malo je Žiki  „udarila u glavu“ pa je pre nekih desetak godina rešio da se kandiduje za predsednika Srbije.

-Ovi nista ne valjaju, slabo rade, moram ja da upravljam zemljom, biću bolji, narod me hoće – lično mi je tada govorio.

Ko zna, možda je i bio u pravu. Žiku dugo nisam video, niti znam gde je bio, kao što niko ne zna ni odakle je došao u Beograd. Tek, Beogradjani će ga dugo pamtiti.